Кошарац: Нелегални референдум - симбол накарадне БиХ

"То је веома лош модел за БиХ када два народа не уважавају ставове трећег. И данас су присутне политичке посљедице тог 1. марта и таквог односа међународне заједнице према неусаглашеним ставовима у БиХ, тако да ова земља све вријеме болује због тога, јер када год неко покуша да заобиђе Републику Српску видљиво је да не постоје адекватна рјешања пошто је очигледно да је БиХ и даље подијељена заједница", истакао је Кошарац у изјави за Срну.

Он упозорава да, кад год се напуштају примарни ставови једног народа, БиХ има проблем.

"Очигледно да су тог 1. марта 1992. године муслимани имали потребу да буду доминантни и да сматрају БиХ муслиманском државом. Данас се, да направимо анализу онога што ради и говори /лидер СДА и члан Предсједништва БиХ/ Бакир Изетбеговић говори о готово истом времену само што је тада на челу БиХ био Алија, а сада његов син Бакир", наводи Кошарац.

Према његовим ријечима, с аспекта анализе, очигледно, и даље није промијењена политичка ћуд доминантно бошњачког народа у БиХ, што и јесте проблем БиХ.

"Симбол једног тако неуређеног стања јесте дефинитивно 1. март. Срби, као и данас осим што желе да вреднују своје националне вриједности, исто тако желе да вреднују и његују своју традицију. И тог 1. марта сматрали су да су добродошли у Сарајеву, тако да Никола Гардовић својим чином ношења српске заставе није пркосио никоме, него је манифествао своју опредјељеност према слободи, традицији и свом националном идентитету", истиче шеф Клуба СНСД-а у Представничком дому.

Кошарац сматра да су ствари готово непромијењене и данас у БиХ, што код српског народа ствара горак осјећај, јер оно што Срби у БиХ желе јесте само да манифестују свој слободарски дух, да уважавају све друге и да његују и чувају традицију свог народа.

"То је било и тих година, то је тако и данас. Ми желимо да чувамо Републику Српску, да афирмишемо уставна рјешења и Устав Републике Српске и нашу потребу, и да имамо нашу заједницу какву смо унијели у дејтонску БиХ и да чувамо њене уставне и сваке друге надлежности", категоричан је Кошарац.

То је, поручује он, наше легитимно уставно право и од тога српски народ у БиХ неће одустати, као ни садашње руководство Републике Српске, све с циљем да сачувамо наш национални идентитет, нашу државотворност коју је Република Српска унијела у дејтонску БиХ и да са аспекта примјене уставних надлежности, заједно са институцијама Федерације БиХ, дефинишемо неке будуће кораке, али само у складу са уставним надлежностима и политикама које дефинишу институције Републике Српске.

Првог марта 1992. године у Сарајеву је убијен српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Мировић, док су убице - које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да идентификује и казни - спалиле српску заставу.

Против Николног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.

Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних "Зелених беретки" Емина Швракића.

Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића "за заслуге" је на поклон добио пиштољ са посветом.

Један од српских сватова Ацо Јованчић рекао је раније Срни да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку, међутим, већ тада су међу комшијама Бошњацима примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре.

Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили.

Тог "црног" 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак је био организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.

Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала 150 до 200 метара даље, код зграде Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому.

Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, сватовима је пришао бијели "голф" у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима је био и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе.

Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.

Прота Милан Гардовић, који живи и ради у Малмеу, син је сарајевског пензионера Николе Гардовића кога су муслимански националисти убили 1. марта 1992. на Башчаршији, после вјенчања Милана и Дијане Тамбур.

Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева.

Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао богословију у Београду. Сестра Нада се удала за попа у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом такође у Зворник.

Оно о чему отац Милан ријетко ријетко говори јесте породична трагедија која је задесила његову породицу на свадби у Сарајеву, гдје је убијен његов отац Никола Гардовић, а за чије убиство је окривљен Рамиз Делалић Ћело.

"Ми на убиство нашег оца не гледамо као на историјски догађај, већ као на смрт једног честитог човека и правог хришћанина. Нисмо били опхрвани мржњом и осветом, јер смо морали да се боримо са животним проблемима. Као свештена лица рано смо се поженили и добили децу. Ја сам већ 1993. године рукоположен за свештеника у Енглеској, одакле сам, по одлуци владике Доситеја, епископа британско-скандинавског, пребачен у Гетеборг, а потом у Стокхолм. Пошто је тамо било доста наших избеглица из БиХ, врло брзо сам за њих постао 'наш босански поп'. Када је мој брат Арсеније дошао у Стокхолм, ја сам пребачен у Малме. Ово је моја пета и најуспешнија парохија у Шведској", рекао је новинарима једном приликом прота Милан.

Он је, такође, потврдио да, неки муслимани у Шведској нису заборавили да су прота Милан у Малмеу и прота Арсеније у Стокхолму синови српског свата који се веселио на Башчаршији 1992. године и због тога био убијен, тако да су храмови које они воде, Свети Сава у Стокхолму и Свети Ћирило и Методије у Малмеу, посљедњих година били око 20 пута мете напада муслиманских и албанских екстремиста.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.