Знање треба слободу

Многе је, без сумње, изненадила вијест да се БиХ, према Индексу академских слобода, нашла испред Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и још низа развијених земаља.

На први поглед такав резултат дјелује готово невјероватно, посебно ако се има у виду да домаћи факултети годинама кубуре са недостатком новца, одласком младих научника, аферама са сумњивим дипломама и падом на међународним ранг-листама. Међутим, овај индекс не мјери квалитет високог образовања, већ нешто сасвим друго, слободу професора и истраживача да без политичких и институционалних притисака раде свој посао.

Управо зато овакав резултат не би требало ни идеализовати ни оспоравати. Он само потврђује да академска слобода и квалитет универзитета нису исто. Могуће је имати универзитете који нису у самом свјетском врху, али у којима професори имају довољно простора да самостално бирају теме истраживања, начин извођења наставе и научне закључке. Са друге стране, и најугледнији свјетски универзитети могу се наћи под све већим политичким, идеолошким или финансијским притисцима.

То потврђују и примјери из свијета. У Сједињеним Америчким Државама све су учесталији сукоби власти и универзитета у вези са финансирањем слободом говора и радом академске заједнице. У Индији су политичке промјене пратиле измјене наставних програма и све већи притисци на професоре који не дијеле званичне ставове власти, док је Мађарска годинама била примјер постепеног сужавања универзитетске аутономије. Све то показује да економска снага и развијена демократија саме по себи нису гаранција академских слобода.

Ништа мање занимљиво није ни то што се ови резултати готово поклапају са расправама које су претходном периоду вођене у БиХ. Након јавног саслушања о спорним дипломама и раду појединих приватних факултета поново су се чуле оцјене да је политика дубоко ушла у систем високог образовања.

Истовремено, бројни професори са јавних универзитета тврде да у наставном и научном раду не трпе притиске и да сами одлучују шта ће предавати и истраживати. Управо ту лежи разлика коју јавност често занемарује. Једно су злоупотребе приликом стицања диплома и академских звања, а нешто сасвим друго академска слобода професора.

Посљедњи Индекс академских слобода не треба посматрати као повод за самохвалу, али ни као разлог за оспоравање свега што вриједи у домаћој академској заједници. Ако је ишта показао, онда је то да се аутономија универзитета много лакше изгуби него што се поново изгради. Зато је треба чувати, јер без слободног професора нема ни слободног универзитета.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.