Људи моји, је ли то могуће?!

Вјероватно нигдје у Европи нема народа који са толико мало новца успијева да плати рачуне, прехрани породицу и понекад чак оде на море

Људи моји, је ли то могуће?! Узвикнуо је легендарни спортски коментатор Младен Делић 1983. године када је Југославија у посљедњим секундама утакмице одигране на Пољуду дала гол Бугарској и изборила пласман на Европско првенство. Та реченица одавно је прерасла спорт. Постала је узвик невјерице пред нечим што дјелује немогуће. Е, управо то питање намеће се сваки пут када погледамо како живимо. Плате су нам далеко испод европског просјека, цијене све ближе европским, а ми и даље некако преживљавамо. Неки чак успију и да оду на море. Како? По којој математици и логици? По којој логици? Одговор нико нема. Зато смо, ваљда, постали прави економски мађионичари.

На папиру све изгледа лијепо и готово бајковито. Просјечна плата расте, статистика биљежи напредак, а политичари се утркују ко ће се први похвалити да никада нисмо боље живјели. Али, када се угасе камере и затворе статистичке табеле, остаје стварност. Она у којој плата не нестане на крају, већ половином мјесеца.

Најновији подаци показују да је инфлација пустила коријене. Поскупљења више нису само посљедица свјетских криза. Она су постала дио наше свакодневице. А економисти с правом кажу да је инфлација најнеправеднији порез, јер највише погађа оне који имају најмање. Најгоре је што се цијене услуга готово никада не враћају назад. Када једном поскупе, то постаје нова нормалност.

И онда долазимо до највећег чуда. Како уопште успијевамо? Купује се на акцијама, одгађају прегледи, троши уштеђевина, помажу родитељи, рођаци из иностранства и банке. Ради се прековремено, прихватају додатни послови и нада да овог мјесеца неће стићи неки непланирани трошак. Постали смо мајстори преживљавања. Вјероватно нигдје у Европи нема народа који са толико мало новца успијева да плати рачуне, прехрани породицу, отплати кредит и понекад чак оде на море.

Најопасније је што се полако навикавамо. Ненормално постаје нормално. Не чуде нас више ни нова поскупљења, ни све празнији новчаници. Прилагођавамо се. Ћутимо. И идемо даље. А то није напредак да народ постане мајстор преживљавања. Напредак је када од свог рада може нормално да живи. Ниједно друштво не може дугорочно градити будућност ако му је највећи квалитет способност грађана да се непрестано сналазе. Држава није успјешна онда када људи науче да преживе, већ онда када више не морају да размишљају хоће ли им плата трајати до краја мјесеца. До тада ће чувени Делићев узвик добијати ново значење. Не због гола у 90. минуту. Већ зато што је у БиХ данас веће чудо преживјети до 30. у мјесецу него дати гол у посљедњој секунди.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.