Олујна аналитика

Не би било незанимљиво утврдити кад тачно у свакодневну медијску употребу улази фраза "политички аналитичар". Чини ми се то отприлике коинцидира са успоном јутарњих програма на информативним телевизијама и нарочито рубрикама "прелиставања новина". Како вријеме пролази, значај штампаних медија нажалост све више опада, али, ето, важно је да се новине свако јутро прелистају на телевизијама те да новинске наслове прокоментаришу "политички аналитичари".

Онда се током цијелог дана цитирају ти коментари, па ће напосљетку неке од тих изјава завршити и у сутрашњим новинама. Сутра ће на новим јутарњим програмима те аналитичарске изјаве коментарисати неки нови "политички аналитичари", и тако све у круг. У природним наукама кажу да је "перпетум мобиле" у пракси немогућ, али у неком смислу, полуироничном, наравно, то се овим демантује. Неки људи који су у јавности постојали по својим неким ипак реалним достигнућима од историје књижевности до економије, сами су себе, на своју штету, претворили у "политичке аналитичаре".

ПРОГОН И ДЕКЛАРАЦИЈЕ

Омиљени хрватски саговорник сарајевских медија, Давор Ђенеро, био је политички аналитичар прије него је то постало кул. Позван је, наравно, да се очитује и око најављеног обиљежавања годишњице акције "Олуја" и прогона српског становништва с подручја Републике Хрватске, а које је ове године заказано и планирано да се одржи у Мркоњић Граду. За један портал, Ђенеро је овако зборио: "И Хрватска и Босна и Херцеговина гријеше јер сваке године, кад се обиљежава годишњица ослободилачке војно-полицијске акције Олуја не инсистирају на контексту у којем је било могуће покренути ту операцију. Да није било Сплитске декларације од 22. јула 1995, којим је договорено заједничко војно дјеловање Хрватске војске, Армије БиХ и ХВО, а да Сплитска декларација није само наставак успјешног договора Хрватске и БиХ из априла 1994, кад је склопљен Вашингтонски споразум (који је окончао најтужнију и најгору епизоду односа Хрватске и БиХ), те да у то вријеме није била угрожена бихаћка регија, за коју су здружене снаге Младићеве паравојске и паравојске Срба с окупираних дијелова Хрватске, спремале репризу геноцида у Сребреници, не би било нити предувјета за војни слом окупационих снага под покровитељством у Београду, како оних у БиХ, тако и оних у Хрватској".

ЛЕГАЛИТЕТ ЛИКВИДАЦИЈА

Помало је нејасно зашто је Ђенеру толико стало до контекста на који подсјећа. На нивоу фактографије, то није посебно спорно. Да, 22. јула 1995. године потписана је Сплитска декларација и на њеном трагу је и бихаћки Пети корпус Армије БиХ дјеловао на подручју Републике Хрватске и различите бригаде Хрватске војске на територији Босне и Херцеговине. Ни из Србије ни из Републике Српске нема неких формалнолегалистичких замјерки на то да је Сплитска декларација потписана, оно што се пропитује су конкретни злочини над цивилним становништвом почињени док су ове војске дејствовале под правним кишобраном Сплитске декларације. Дирљиво је и што је Ђенеро и тридесетак година касније толико тронут због "најтужније и најгоре епизоде односа Хрватске и БиХ", мада је отворено питање колико тугу код Ђенера и "ђенероида"” изазива сам рат између Бошњака и Хрвата, а колико чињеница да тај рат из хрватске перспективе није имао исход који је био испланиран. Али најзанимљивије у цитираном исказу је заправо недостатак потребе да се злочини поричу, пошто је то ваљда немогуће, односно имплицитно "оправдавање" Олује у контексту "превентивности", пошто, је ли, тобоже, Туђманов циљ није било етничко чишћење територије Републике Хрватске, него страствена жеља да заштите Бошњаке из Цазинске крајине. Ако се Туђману нешто не може оспорити то је склоност транспарентности кад је ријеч о његовим "повијесним визијама". И о "рјешавању српског питања" у Хрватској и о "“попуњавању переца" (а перец је могућа метафора геометријског облика граница Републике Хрватске) он је и говорио и писао врло отворено. У том смислу је чак непосредно након Олује било мање лицемјерја него данас.

КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

И сада, ако није спорно да је до протјеривања дошло, као и до масовних убистава, у чему је проблем ако се Република Србија и Република Српска тога једног годишње званично присјећању на некој врсти комеморативног скупа? Је ли проблем у времену, у мјесту, у суштини? Што се времена тиче, четврти август "гађа" тачно вријеме годишњице. Што се тиче мјеста, управо је општина Мркоњић Град примјер општине гдје постоји недвојбена документација да су управо снаге из Републике Хрватске, регуларне јединце Хрватске војске, починиле злочине над цивилним становништвом. И не само то, ни у најамбициознијим херцегбосанским пројекцијама, ова општина није замишљана као дио неког "хрватског ентитета". То се види и из екстремно циничног односа који је према овој општини, као и општини Шипово, показао Фрањо Туђман у Дејтону. Кад је дошло до ситуације да некако треба "уједначити" територијалне проценте до раније утврђене формуле 51:49, Туђман је без превише крзмања одустао од те територије. Напосљетку, кад је ријеч о сјећању на страдања цивила у ратовима деведесетих, заиста би тешко било рећи да ту Срби предњаче у односу на Бошњаке и Хрвате. Ако Бошњаци, нарочито кад је о цивилним жртвама ријеч, и јесу објективно највише страдали, Срби су такође страдали видно више од Хрвата. Ипак, тешко је замислити да неки српски "аналитичар" који би био аналогија са Ђенером, дакле, неки са репутацијом неекстремног, него прилично нијансираног, има проблем са хрватском културом сјећања и тражи да се узме у обзир контекст када се обиљежава неко цивилно страдање хрватског становништва. Да је ова врста резоновања изузетак, не би је требало детаљно анализирати. Овај пасус, међутим, представља чак прилично пристојно сумирање доминантног погледа на обиљежавање "Олује" из српске перспективе, у Загребу, а великим дијелом и у Сарајеву. Много је писано и говорено о важности емпатије у личним међуљудским односима. На специфичан начин, међутим, слична ствар би требало да постоји и међу колективима. Интерпретације разлога за рат су једна ствар, али потреба да се жртвама ода почаст не би требало да било коме буде проблематична и да се другој страни дају “инструкције” како сама треба да његује своју властиту културу сјећања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.