Живот у сјенци посла

Одавно је познато да су на западу услови рада пуно бољи него код нас. Међутим, кад су такве вијести почеле пристизати из ближег или даљег региона, старије синдикалце са овог поднебља почели су да сврбе дланови. И то не због евентуалног добијања новца у виду веће плате него због пусте жеље да би ускоро могли мање да раде.

О чему се заправо ради? Није им јасно зашто се наше власти стално хвале како преписују добре праксе и законе других земаља, а готово по правилу избјегавају копирање нечега што би радници могли да виде као и те како корисно. Наиме, Словенци су озаконили систем у којем радна снага која је пред пензију може да ради мање него остали.

Логика каже да они не могу да привређују као сви остали и зато им ондашње власти излазе у сусрет. Наша привреда очигледно нема такав луксуз. Због хроничног недостатка радне снаге на нашем тржишту добро дође и стара гарда која треба да запне истим жаром као и они са мање радног стажа у рукама и ногама.

Други разлог је тај што се наша економија још не ослања на нову технологију. То што се Словенци хвале да је пилот пројекат успио и да предузећа у којима старији раде мање заправо имају већу продуктивност и мањи број захтјева за боловање, наше послодавце претјерано не интересује.

Јер, ако би се признао такав принцип, онда би морали признати да је радник нешто више од броја на платној листи. Код нас је старији запослени и даље машина која се не смије "гасити" до пензије.

Све док се на радно мјесто гледа као на пуку обавезу, биће нам стран концепт прилагођавања рада према животној доби. Иронија је у томе да би управо мањи напор могао да продужи радни вијек и смањи здравствене проблеме.

Код нас се инсистира на истом темпу за све, као да је свеједно имате ли 25 или 65 година. А искусан радник често надокнађује мањи физички темпо бољом организацијом и предвиђањем проблема.

Словеначки примјер показује да социјална мјера није трошак, већ инвестиција. Уштеде на боловањима и грешкама чине биланс позитивним. Али то тражи визију и вјеру у задовољног радника.

Код нас визија често значи само краткорочну уштеду. Тако систем исцрпљује људе и сам себи сјече грану на којој сједи.

Док други уводе флексибилнији рад, код нас радник остаје заробљен у обрасцима из прошлог вијека. Понекад приватници уведу смањено радно вријеме, али то је изузетак, а не правило.

Држава би могла стимулисати такве моделе, послати поруку да радник није потрошна роба. Године носе искуство, али и право на прилагођен темпо.

На крају или ћемо и даље гледати преко плота и дивити се другима, или ћемо једном пробати исто и код нас.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.