Живот у име народа

Чини ми се да сам већ негдје написао да су два књижевна жанра највише демократизована дубоком пенетрацијом интернета у све поре човјечанства путопис и некролог. Сви пишу путописе, ако ништа као кратке коментаре својих фотки на "Инстаграму" и сви пишу некрологе, ако ништа у форми твитерашке доскочице "РИП легендо".

Има, наравно, некролога и некролога, а можда је највећа разлика да ли аутор успомени на преминулог прилази из личне или из друштвене перспективе. Некада је то форма лирског есеја, а некад социолошке публицистике. Понекад се, наравно, те двије перспективе могу и унеколико спојити. То се најчешће дешава кад постоји јака лична веза са особом која је, опет, реално била шире друштвено значајна.

Такве је текстове тешко писати јер није свеједно шта ће да претегне. Некад не желиш "приватизацију", а некад опет не желиш "апропријацију". Некад заправо не желиш ни једно ни друго. Некад, како кажу стихови фамозног народњачког хита, више каже ћутање. (У наставку, "Имали смо нисмо знали шта смо имали" може у трену од љубавног рефрена постати опис осјећања бивших Југословена према бившој земљи.)

МОНОДРАМЕ

Дигресија: Највећи феномен савременог српског позоришта уназад неколико година је монодрама "Књига о Милутину" у којој лика из наслова маестрално тумачи Ненад Јездић. Ради се, наравно, о драматизацији истоименог романа Данка Поповића из осамдесетих година прошлог вијека. Та је књига у то вријеме била бестселер феномен, а и ововремена монодрама је феномен сродне врсте.

Наиме, ради се о јединој представи из српског позоришног живота у посљедњих десетак година која се редовно и често игра, а за коју чак и јако заинтересовани људи тешко проналазе улазнице. Представа се игра на сцени "Звездара" театра. Ова кућа почиње продају карата за управо започети мјесец тачно у поноћ првог дана тог мјесеца, онлајн, наравно.

Прича се да карата за "Милутина" нестане у првих пет-десет-петнаест минута. Има и "тапкароша", као некад пред биоскопима. Као и сваки феномен, и ова представа је постала тема кафанских разговора. У једном таквом разговору сам рекао да у синхронијском контексту, "Књига о Милутину" можда нема преседана, али да дијахронијски гледано постоји монодрама од прије таман пола вијека и још мало више која је много већи феномен и чијој се гледаности (и слушаности) Јездић не може ни приближити, па да свог "Милутина" игра чак још годинама и деценијама. Мислио сам, наравно, на "Ој, животе" ових дана преминулог Јосипа Пејаковића. 

ЗАВИЧАЈ

Ко зна какав је феномен био "Ој, животе" - зна, ко не зна, бојим се да му је узалуд причати. Пејаковић је своју монодраму одиграо више од три хиљаде пута по препуним дворанама широм некадашње Југославије и нашег дијаспорског свијета. Сулејман Купусовић је за ТВ Сарајево снимио необично популарну телевизијску адаптацију, док се ЛП плоча "Ој животе" продавала у десетинама, а можда и стотинама хиљада примјерака.

У вријеме мог дјетињства зенит њене популарности је већ прошао, али захваљујући њој цијела је велика Југославија знала ко је Јосип Пејаковић. А он не само што је био рођени Травничанин, као мој отац, него се и родио исте године као мој отац. Били су земљаци, били су генерација и били су другови из дјетињства. Отуда ја више и не знам јесам ли прије чуо за Јосипа Пејаковића или сам прије срео татиног друга Цоњу.

Велики глумац је тада већ живио у Сарајеву, али је буквално у мојој згради имао блиске чланове породице па ми је често бивао у комшилуку. Било је нечег дјетињски заводљивог да свако мало у двије-три централне градске улице срећеш Јосипа Пејаковића и Сеида Мемића Вајту. Како је вријеме пролазило, постајао сам све свјеснији да је Пејаковић глумац много ширег дијапазона од свог парадигматског монодрамског лика. А кад је ђаво однио шалу, логично је да се Пејаковић скупа са Кустурицом, Бреговићем и екипом нашао у Марковићевим Реформистима док се покушавало спасити што се спасити да.

Данас је лако рећи да је тај покушај славно пропао, но како рече, по многима, највећи писац двадесетог вијека џентлмен се свакако по правилу бори за унапријед изгубљену ствар. 

ИСТА БОЉКА

Кустурица се од свог пријатеља опростио кратким топлим некрологом у којем, између осталог, стоји: "Иако се дуго нисмо видели, патили смо од исте бољке, изгубили тло под ногама када је нестала држава у којој смо настали. Све што се учитало у последњих неколико деценија равно је муци са временом. Несналажење са новим правилима, губећи тло под ногама, понекад би дрекнули упозоравајући, дерњали се оним истим гласовима које смо изговарали када је било јасно да Југославије никада више неће бити.

Без обзира на тумачења и склоности развијене током последњих тридесет година, шта год ко мислио, како год гледао на будућност република бивше Југославије, стање је дошло до потребе за дезинфекцијом, како би их сада већ покојни Пејаковић, једном приликом, назвао шест новонасталих септичких јама". Међу људима који су остали у Сарајеву, а биле су неспорне пријератне свејугословенске културне иконе Пејаковић је можда и једини који о Кустурици ружне ријечи није рекао. И не само то, знао је отићи до Андрићграда, чини ми се да је био ту и оних првих дана око видовданског свечаног отварања. Јавно је говорио да жели довести Кустурицу у Сарајево, да скупа прошетају градом.

Није се десило јер у Сарајеву у вези с тим практично да није имао истомишљеника. Од Пејаковића се с поштовањем опростила и маса оних који о Кустурици мисле све најгоре. И ту се види његова величина. Као прије неколико година кад је умро Арсен Дедић у жаљењу су се ујединили људи који се ни око чега другог не би ујединили.

Истини за вољу, међу онима који оплакују Јосипа Пејаковића постоје разлике у интерпретацији на шта он мисли кад каже "Босна", односно мисли ли на земљу или на државу. Могло би се, мислим, и текстолошки и биографски доказати да је Пејаковићева Босна била и остала земља, географија, менталитет и карактер, а не администрација и столица у Уједињеним нацијама. Уосталом, био је увјерени Југословен, свјестан да је то био најбољи оквир за Босну и Херцеговину.

Од "Он мени нема Босне" до "У име народа", наступао је у име и гласом обичног свијета, свих вјера и етнија, а никада у име политичких елита, ових или оних. Босна коју је он сањао била је Босна за све. С његовим одласком те Босне остаје много мање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.