Живот нема цијену

Вијест да је возач аутобуса, који се преврнуо код Сремске Митровице, возио брзином од 120 километара на сат, и то у седамдесетој години живота, с правом је узнемирила јавност с обје стране Дрине. У тој трагедији није застрашујућа само брзина, него и чињеница да човјек те животне доби уопште сједа за волан јавног превоза. А то, нажалост, није изолован случај. И код нас је све чешће да аутобусе возе људи који су одавно били зрели за пензију, али су, због недостатка радне снаге, постали нужност система који пуца по шавовима.

Истина је да ти људи нису криви. Већини је пружена прилика да продуже радни вијек и тако попуне кућни буџет, али одговорност за овакав хаос лежи искључиво на послодавцима. Млађе су пустили да оду, јер им нису жељели понудити пристојне плате и услове рада, оправдавајући се кризом, порезима и "тржишним условима". У стварности, све се своди на што већи приход и што мањи расход, а посљедица таквог приступа је потпуно урушавање стандарда и безбједности.

Да је систем пред пуцањем, најбоље показују свакодневни призори из градског превоза. Није ријеткост да у Бањалуци покварена врата приклијеште путника, нити да се људи зими возе сатима у аутобусима кроз које пробија хладноћа, јер се врата или прозори не могу затворити. Наизглед ситнице, али оне најбоље показују у каквом су стању возила која превозе становништво. Подаци полиције говоре још гласније, од почетка године из саобраћаја је у Српској искључено чак 23 возила која превозе ученике због техничке неисправности. А није ријеч о ситним кваровима код аутобуса, који су у просјеку стари 17 година. Та иста возила су у земљама Европске уније већ одавно завршила свој вијек употребе и онда пронашла "нови живот" на нашим путевима.

Зато је крајње вријеме да се ствари поставе на своје мјесто. Безбједност путника мора бити изнад свега, а посебно када је ријеч о превозу дјеце. Потребне су чешће и детаљније контроле техничке исправности свих возила, као и здравственог стања возача, без икаквих изузетака. Возила која не испуњавају прописане услове морају бити моментално искључена из саобраћаја, а превозницима, који понове прекршај, треба трајно одузети дозволу за рад. Казне морају бити драстичније, а надзор ригорознији, јер је то једини начин да се спријече нове трагедије.

Јавни превоз није луксуз, него потреба. И зато мора бити организован, сигуран и под сталним надзором надлежних органа. Док се то не деси, возићемо се у аутобусима старим двадесет година, с возачима у седмој, па чак и осмој деценији живота, те се надати да ћемо стићи живи на одредиште. А то није систем, то је ризик с превише непознатих. Живот, ипак, нема цијену.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.