Земља између три визије и једног странца

Босна и Херцеговина већ три деценије живи унутрашњи живот који више подсјећа на сукоб непомирљивих идеологија него на изградњу заједничке државе. У тој сложеној игри симбола и моћи испреплели су се бошњачки национални пројекат стварања босанске нације, српска борба за очување Републике Српске и хрватско настојање да се избори стварна равноправност. Између те три визије и сврхе политичке борбе стоји силуета страног фактора - политичког Запада, који је све вријеме усмјеравао и усклађивао оквире могућег, наводећи водотоке на своје геополитичке воденице.

Крајем прошлог вијека западни центри моћи су у БиХ успоставили експеримент: државу која ће, под заштитом НАТО-а и либералне идеологије, постепено угушити оно што се доживљавало као "проруски фактор" и преобликовати га у лојалног савезника Запада. Вјеровало се да ће српска политичка идеја у миру временом изгубити свој "православни дах" и пасти пред обећањима Европе, а да ће једини словенски муслимани - Бошњаци постати бастион нових "европских вриједности". Хрватима је остављена улога споредног играча, увијек недовољно задовољног.

Међутим, три деценије касније, умјесто хармоније добили смо продубљени јаз. Умјесто заједништва и универзалних вриједности настављена је бескрупулозна борба између постојећих идеологија. БиХ није постала земља помирења и међусобне емпатије, већ позорница сталних судара који варниче и пријете да изазову пожар.

Странац - "Бог" спорног легитимитета

Посебан симбол садашњег тренутка постао је Кристијан Шмит, чији избор за високог представника у БиХ никада није потврђен у Савјету безбједности УН. У условима нормалног функционисања међународног права и неселективног приступа он никада не би могао да дође у БиХ у том капацитету. Али постављање права силе од стране политичког Запада испред међународног права довело је Шмита у БиХ и поставило га у моћнију позицију него што су имали и његови легитимни претходници.

Иако нелегитиман, он постаје не само судија између идеологија, већ и законодавац и уставотворац једне суверене државе - чланице Уједињених нација. Његове одлуке се de facto поштују, јер институције и актери у БиХ, хтјели то или не, немају инструменте да их игноришу и избјегну. Посљедица такве позиције јесте да, уз његову помоћ, бошњачка идеологија суди и пресуђује српској. Чини се да у БиХ, први пут послије рата, један народ побјеђује, а други доживљава пораз.

А дејтонска БиХ је замишљена као држава у којој народи неће радити једни против других, већ ће стрпљиво, путем цивилизованог дијалога, трагати за рјешењима која су у интересу свих. Пораз једног народа не може донијети срећу другом, без обзира на то колико величанствена његова побједа у једном тренутку изгледала. Босна и Херцеговина мора да буде само оно што је у интересу и по мјери свих њених народа.

Ништа није толико оголило тај парадокс као питање државне имовине. Бошњачка страна тражи да све припадне БиХ, док се Република Српска држи Устава, у којем је јасно дефинисано да имовина припада ентитетима. Судбина тог спора пријети да дође у руке Кристијана "Ковача", који би, неспорно, умјесто наковања под чекић ставио српске националне интересе.

Због питања имовине осмишљен је и реализован судски процес против предсједника Републике Српске, за кога се процијенило да је главна политичка препрека у реализацији замисли у вези са имовином.

Храм или позорница?

Суочена с притисцима, у трагању за отпором политичком насиљу, власт у Републици Српској сувише често посеже за Народном скупштином Републике Српске. То производи нову опасност: ако се унапријед зна да одлуке које се доносе неће бити спроведене, онда је највиша институција претворена у сцену политичког театра.

А Народна скупштина није обична институција. Она је симбол историјског права, мукотрпно избореног кроз вјековну борбу за слободу. Свака резолуција усвојена као празна пријетња умањује њену светињу, кредибилитете и дигнитет. Народна скупштина мора остати мјесто гдје се не блефира, већ гдје се истрајава до краја. Она мора бити храм у којем одлуке имају тежину заклетве и завјетну дужину трајања.

Ниједна институција Републике Српске не смије бити декор у представи за јавност, већ мјесто озбиљне политике и истрајности.

Политичка замка

Пред Републиком Српском су ванредни избори за предсједника и референдум на којем ће грађани имати прилику да једним одговором одговоре на три питања:

"Да ли прихватате одлуке неизабраног странца Кристијана Шмита и пресуде неуставног Суда БиХ изречене против предсједника Републике Српске, као и одлуку ЦИК-а о одузимању мандата предсједнику Републике Српске Милораду Додику?"

Међутим, начин на који су питања формулисана изазива сумњу у легитимитет и озбиљност самог процеса изјашњавања. Сва три питања већ у себи носе сугестивне одговоре. Када се у самом питању каже "неизабрани странац" или када се Суд БиХ унапријед назива "неуставним", грађанину се не оставља простор за слободно промишљање, већ га поставља у позицију обавезне подршке уплашеном креатору питања. У научној методологији то се назива некоректним обликовањем, а у политици - манипулацијом.

Поред тога посљедње питање већ је постало сувишно. Прихватањем учешћа на пријевременим изборима за предсједника Републике Српске фактички је призната одлука ЦИК-а о одузимању мандата Милораду Додику.

Прави изазов за Републику Српску јесте како у одбрани институција и националног интереса изаћи изван оквира једне личности. Уколико сваки корак буде доживљен као политичко спашавање Милорада Додика, онда ће и оно што је одбрана колективних права изгледати као заштита једног човјека и његове партије.

Зато је важно редефинисати референдумска питања у једно, које ће обухватити суштину:

"Да ли грађани Републике Српске прихватају интервенционизам странаца?"

Ово питање подразумијева не само интервенцију високог представника, већ и активности странаца у Уставном суду БиХ, ангажовање многих амбасадора у БиХ и све друге облике мијешања у унутрашње ствари заједничке нам државе. То је формулација која би могла окупити све - и власт и опозицију, и оне који подржавају Додика и оне који му се противе. У супротном, најављени референдум остаје заробљен у уском партијском оквиру.

Референдум мора бити израз воље народа, а не партијска замка.

Историја Балкана учи нас да ниједна људска сила, ма колико моћна, није успјела трајно одредити судбину овог простора. Њихове одлуке изгледале су јаке у тренутку, али слабе у времену. Оно што опстаје јесте унутрашња одлучност народа да сам себи одређује и законе, и власт која ће их реализовати, и судије које ће одлучивати о правичности. То историјско право Срби су одувијек звали слободом. То је право на могућност избора између добра и зла, коју Срби никада неће препустити "пробраним" владарима свијета.

Република Српска, ако жели да сачува своје институције (и имовину), мора плебисцитарно да се одреди према страном интервенционизму. То мора бити виђено као снажна порука српског народа у БиХ упућена и домаћим и међународним политичким субјектима. Али Република Српска мора да пронађе и ефикасне инструменте да изнутра очисти властите институције од негативних појавних облика партократије као актуелног преовлађујућег облика владавине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.