Земља испод које вреба смрт

Три деценије након завршетка рата у БиХ чињеница да више од 800 квадратних километара земље остаје под сумњом на минску опасност представља не само безбједносни, већ и морални неуспјех друштва и државе. Податак да преко 93.000 грађана и даље живи у непосредној близини ових смртоносних подручја је поражавајући.

Посљедњи трагични случај, у којем је живот изгубио младић Мехмед Хасанамиџић, потресно подсјећа да минама није мјесто у животима људи, а посебно не у животима младих који су рођени након рата.

Млади Хасанамиџић страдао је покушавајући да врати козе које су ушле у обиљежено минско поље. Иако је локација била означена, поставља се питање да ли је то довољно. Ако неко мора да бира између губитка имовине и ризика по живот, то већ говори о тежини животних услова у таквим подручјима. Људи који живе уз минска поља свакодневно се налазе у сличним дилемама. Ово није само проблем безбједности, већ и социјалне правде.

Црна статистика показује да је од  завршетка рата до 2024. године, у БиХ од заосталих мина страдало више од 1.780 особа, од чега 625 смртно. Међу њима је и 53 деминера - људи који су живот посветили уклањању пријетње како би други могли безбједно живјети. Посебно забрињава податак да је међу страдалима било и 14 одсто дјеце и 10 одсто жена. То говори о ширини и дубини проблема, који се не може више посматрати као технички задатак, већ као хитан хуманитарни приоритет.

Са друге стране у деминирање у БиХ уложене су огромне своте новца, како грађана ове земље, тако и страних донатора. Тачан податак нико не зна, а тешко да може и израчунати. Али је евидентно да се ради о стотинама милиона марака, ако не и неколико милијарди. С обзиром на то да живимо у земљи у којој криминал и корупција цвјета без сумње су многи од поменутих милиона завршили тамо гдје нису требали.  Због тога без имало сумње имамо оно што нам се дешава данас, плач мајки које остају без своје дјеце од мина. Жалосно и поражавајуће. 

Надлежни наводе и да донатори окрећу леђа БиХ када је ријеч о деминирању. И ту је сигурно јасно и због чега. Неспорно је и да су они схватили да улагање у БиХ представља рупу без дна. Вјероватно и многе стране организације имају и црно на бијело да улагање милиона у БиХ не даје резултате. И нису они једини. Многи су и тек ће од БиХ дићи руке. 

Крајње је вријеме да се приоритети преиспитају. Отклањање пријетње од мина мора добити мјесто у врху агенде државних органа, уз пуно поштовање према стручњацима и организацијама које на том пољу раде, али и обезбјеђење довољних средстава за њихов рад. Свако одлагање значи нову потенцијалну жртву, а свака нова жртва је неопростива.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.