Земља чуда

Постоје земље које увозе капитал, технологију и знање, а извозе производе и идеје. БиХ је, међутим, створила модел који нико није планирао – извози своје људе, увози радну снагу, а успут постаје све важнија транзитна рута и адреса организованог криминала. Или, како би народ рекао - земља чуда.

Док аутобуси пуни младих одлазе према Њемачкој, Аустрији и Словенији, у БиХ стижу радници из Непала, Индије, Бангладеша, Турске и других земаља. Једни одлазе, јер не виде будућност, други долазе јер овдје виде прилику. Испада да је БиХ боља за живот свима осим онима који су у њој рођени.

Земља која губи десетине хиљада становника истовремено постаје увозник радне снаге. То више није само економско питање, већ озбиљан друштвени аларм. Ако домаћи човјек не може да живи од свог рада, проблем није само у платама, већ у систему, перспективи и повјерењу.

Уз то, БиХ је постала важна тачка на мапи илегалних миграција. Некадашња успутна станица све више личи на логистички центар, а кријумчарске мреже постају све организованије. Глобализација је, изгледа, најбрже стигла у подземље. Европол такође упозорава да је Балкан један од важних центара организованог криминала у Европи. Са ових простора координишу се послови трговине дрогом, оружјем и људима. Локалне групе давно су прерасле границе и постале међународне мреже. Док се једни надмећу саопштењима, други граде системе који прелазе границе. Док јавност троши енергију на дневну политику, криминалне структуре шире посао.

Највећи парадокс је што су се сви ти процеси спојили у једну слику БиХ. Најобразованији одлазе, њихова мјеста попуњавају страни радници, легална економија тражи раднике, а криминалне мреже их налазе без конкурса, јавних позива и државних подстицаја. БиХ све више подсјећа на земљу у којој су се нормалне друштвене законитости окренуле наглавачке. Извозимо људе, увозимо раднике, губимо становништво, а постајемо све важнији коридор илегалних миграција и међународног криминала.

Најопасније је што смо се на све то навикли. Постало је нормално да се села празне, да се на градилиштима све рјеђе чује домаћи језик и да Балкан у европским безбједносним извјештајима буде означен као једно од упоришта организованог криминала. Код нас чак и апсурд кратко траје, послије неколико дана престане да буде вијест и постане свакодневица.

Историја нас учи да државе не пропадају зато што у њих долазе страни радници. Пропадају када изгубе своје људе, ослабе институције и препусте простор криминалу. Зато право питање није колико ће у БиХ доћи радника из Азије и Африке, већ ко ће остати ако грађани наставе да одлазе. Можда БиХ и јесте земља чуда. Само што се код нас чуда не дешавају преко ноћи. Она трају деценијама. А у земљи у којој одлазе људи, а остају проблеми, чудо више није изузетак,  постало је систем. Односно неписано правило.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.