Здравље привилегија богатих

Изгледа да је неко закључио да је солидарност у здравству застарјели модел, па је ред да се пређе на тржишни принцип. Тај нови модел је једноставан, транспарентан и, што је најважније, финансијски "одржив" - колико пара, толико здравља.

Укидањем горње границе партиципације брише се посљедњи траг заштите за грађане. Оних 370 КМ које су барем симболично значиле да систем има границу и да штити обичан пук. Сада те мјере више нема.

Тиме се, онако ненаметљиво, одустаје и од уставног принципа да лијечење треба бити доступно свима под једнаким условима. У пракси то значи да ће неко коме живот зависи од операције вриједне неколико хиљада марака прво морати доказати да има довољно да плати. 

Остали ће, по свему судећи, морати бити стрпљиви или креативни.

Порука у закону је пажљиво упакована и гласи "здравље је доступно свима", али само под условом да си га могу приуштити. Када се законски текст преведе на стварност, испада да болест постаје дугорочна финансијска обавеза, а здравствена заштита привилегија богатих.

Посебан "напредак" је увођење процентуалне партиципације, па се више не зна гдје престаје лијечење, а почиње финансијска издржљивост пацијента. Хронични болесници, који су до сада бар имали сигурносни плафон, добијају прилику да постану стални финансијери здравственог система. Што си болеснији више плаћаш, а ако немаш, увијек можеш да умреш! 

Зато тај систем нуди и пратећи пакет услуга, а то су листе чекања дуге мјесецима, редови у амбулантама који тестирају стрпљење више него здравље те апарати који су чешће у квару него у функцији. Додатни слој правде долази кроз идеју да право на здравствену заштиту зависи од уплате доприноса послодавца. Да није апсурдно, било би смијешно рјешење по којем радник, ако му послодавац није платио доприносе, може накнадно тражити рефундацију трошкова од њега. Истовремено, "газдама" се оставља довољно простора да доприносе не плате без озбиљних посљедица. 

Један фин, уравнотежен систем по којем се једни лијече па потражују, а други одлучују да ли ће уопште платити обавезе и то без страха од казне.
У цијелој причи гази се и Устав Српске који гарантује право на здравствену заштиту свима под једнаким условима. Европска конвенција о људским правима инсистира на принципима једнакости и недискриминације у приступу основним правима. Ако цијена лијечења постане препрека коју просјечан грађанин не може прећи, онда здравствена заштита формално постоји, али суштински престаје бити доступна свима. 

Званично, све се ради ради "одрживости здравственог система". Он ће вјероватно и бити одржив, али за кога. На крају остаје утисак да циљ реформе здравства није да би било праведније, него ефикасније у затварању финансијских рупа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.