Зашто се не разумијемо са Западом

У политичком животу Босне и Херцеговине данас преовлађују неспоразуми, свађе и сукоби, али ријетко ко трага за стварним узроцима таквих односа.

Можда су ти узроци свјесно сакривани од очију грађана, јер би њиховим објелодањивањем дошли до погубног закључка да са животном филозофијом која се деценијама намеће није могуће трајно помирење народа у БиХ.

Изгледа да овдје није циљ да се сложно и креативно дјелује у интересу свих народа и грађана. Са једне стране, политичари говоре о „европском путу“, правници о „владавини права“, међународни званичници о „функционалној држави“, све с намјером да се друштво трансформише кроз „реформску агенду“ и усклади са системима Европске уније. Са друге стране, већина српског народа тај исти процес доживљава као наметање, понижење и неправду. И једни и други чврсто вјерују да су у праву. Управо ту лежи суштина проблема.

Не ради се о случајним неспоразумима, већ о судару различитих и тешко помирљивих цивилизацијских матрица.

Западна цивилизација, од Аристотела, преко схоластике Томе Аквинског до модерног правног позитивизма, почива на увјерењу да се истина може рационално формулисати и институционално заштитити. Када се једном формулише, она постаје норма преточена у закон. Оно што је прописано више није предмет преиспитивања, већ послушности. Зато постоје судови – да чувају успостављени поредак.

Савремени настављачи тог мисаоног пута, попут Јозефа Рацингера, Роберта Шпемана и Џона Финиса, само су модерни носиоци истог принципа: разум је аутономан, вјера рационално артикулисана, а сумња дозвољена само унутар система. Проблем није у разуму као таквом, већ у његовом апсолутизовању.

Покајање и казна

У православљу, од Кападокијских отаца и Максима Исповједника, преко Светог Саве, примат се даје подвигу над нормом, заједници над апстрактним законом и литургијском искуству над рационалним. На тој основи Григорије Палама заснива исихазам – учење по којем се човјек кроз молитву и тиховање сједињује с Богом и учествује у нетварним Божијим енергијама.

По исихазму, истина је догађај заједнице. Она се живи, а не посједује. Истина је оно у чему се остаје. Спор о истини не завршава се казном, већ покајањем или ћутањем.

Видовдански завјет кнеза Лазара представља историјску артикулацију тог погледа на свијет – избор царства небеског над земаљским као чин духовне слободе, а не историјског пораза. Зато тај завјет није мит, већ преточени исихазам у језик историјске одлуке.

Од Паламе до владике Николаја, оца Јустина, митрополита Амфилохија и владике Атанасија води непрекинута линија мишљења да истина није оно што се октроише и санкционише, већ оно што се живи у заједници кроз подвиг.

Пливање за Часни крст зато није фолклор, већ подсјетник да се истина не доказује декретом, него слободом, смирењем и личним напором.

Наметање догме

И данас се у БиХ тај принцип види у дјеловању високог представника, Уставног суда и Суда БиХ. Истина је већ одређена, спор затворен, а институције треба да санкцијама спријече „непожељно мишљење“. Са српске тачке гледишта, то није заштита истине, већ наметање догме.

Границе Истока и Запада вијековима се преламају преко ових простора – не само територијално, већ духовно и вриједносно. Слично важи и за исламску духовну матрицу Бошњака, засновану на заједници и откровењу, која такође тешко кореспондира са западном схоластичком логиком.

Запад нуди апсолутну институционалну истину коју треба прихватити без обзира на локалне духовне обрасце. Питање је да ли смо свјесни чега се одричемо ако „реформска агенда“ постане једина мјера вриједности.

Хоће ли наша дјеца бити срећна са рационалним без Бога, индивидуалним без заједнице и октроисаном истином без слободе избора?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.