Зашто је Трамп отео предсједника Венецуеле

Венецуела је током већег дијела 20. вијека била једна од најбогатијих земаља Латинске Америке, готово у потпуности захваљујући нафти. Након консолидације државе почетком 20. вијека и снажног раста производње нафте, земља је до педесетих била међу глобално најпросперитетнијима по дохотку по глави становника.

Међутим, политичка нестабилност, војни удари и постепено јачање државне контроле над привредом довели су до модела у којем се читава економија ослањала на један ресурс и растућу улогу државе. Национализација нафтног сектора 1976. године и ширење јавне потрошње учврстили су систем у којем су социјални програми финансирани готово искључиво приходима од нафте, уз занемаривање продуктивности, диверзификације и фискалне дисциплине.
Структурни проблеми су експлодирали крајем деведесетих, када је на власт дошао Хуго Чавез са пројектом "боливарске револуције".

Његова власт је додатно централизовала економију: уведене су строге контроле цијена, масовне национализације индустрије, банака и пољопривреде те озбиљно нарушена имовинска права. У кратком року, захваљујући високим цијенама нафте, сиромаштво је номинално смањено, али је истовремено уништена тржишна логика привреде, обесхрабрена приватна улагања и створени услови за системску корупцију. Економија је постала зависна од штампања новца и задуживања, а инфлација је постала хронична.

• Неодрживост

Након Чавезове смрти 2013. године, његов насљедник Николас Мадуро преузео је систем који је већ био неодржив. Пад цијена нафте, у комбинацији са ригидним контролама цијена, државним монополима и потпуним сломом производње, довео је до хиперинфлације, несташица хране и лијекова, колапса валуте и масовног егзодуса становништва. Венецуела није пропала због "лошег управљања", изолованих грешака или пуке корупције, већ због дугорочног, системског избора социјализма као економског модела. 

Данашња хуманитарна катастрофа у Венецуели није историјска несрећа, већ школски примјер дугорочних посљедица социјализма у пракси: централизације, негирања тржишта и уништавања институционалних темеља привреде. Све остало - санкције, спољашњи фактори, лоши лидери - секундарно је у односу на основну чињеницу: систем који елиминише тржиште и приватну иницијативу неминовно елиминише и просперитет. Током врхунца несташица хране 2016. и 2017. године, у периоду најдубље економске и хуманитарне кризе у Венецуели, поједини локални и државни званичници су јавно релативизовали општу глад савјетима попут "алтернативних извора исхране", гдје су својим грађанима објаснили како сигурно да поједу своје кућне љубимце, што је постало симбол потпуног слома система.

Сједињене Државе су одавно класификовале власт у Каракасу као главни дестабилизујући фактор у држави и региону, а мандат Николаса Мадура као нелегитиман, оптужујући га да је покрао задње изборе и да грађане Венецуеле држи као таоце, а 26. марта 2020. америчко Министарство правде је подигло оптужницу против Николаса Мадура и више званичника, теретећи их за "нарко-тероризам" и шверц кокаина у сарадњи с ФАРК-ом, уз награду од 15 милиона долара за информације које воде ка Мадуровом хапшењу.
У оквиру шире кампање против "нарко-тероризма" у региону, Стејт департмент је 24. новембра 2025. означио "Цартел де лос Солес" као страну терористичку организацију. Ова нарко-мрежа се доводи у везу са дијеловима венецуеланског државног апарата, па је тако Трампова администрација означила и комплетан режим Николаса Мадура као терористички.

• Стратешка предност

Војни напади на ову нарко-мрежу извршени су 11. октобра 2025. када су америчке војне мисије у Карибима извеле нападе на сумњиве бродове, при чему су уништена најмање четири пловила, а 21 особа је погинула. Ово је, наравно, кулминирало 3. јануара 2026. године, када су Сједињене Државе извеле комплексну војну операцију у којој су заробиле предсједника Николаса Мадура и његову супругу и испоручиле их на америчко тло, гдје их чека судски процес и доживотни затвор. Иако је још нејасно да ли ће доћи до већег војног окршаја између Венецуеле и Сједињених Држава, Трампова одлука да војно интервенише у Венецуели је одраз америчке империјалне политике и жеље да Сједињене Државе и америчке компаније контролишу нафтне резерве и изворишта у Венецуели. С обзиром на то да Венецуела има највеће резерве нафте на свијету, које су веће чак и од саудијских, то у случају већих војних сукоба може представљати велику стратешку предност.Међутим, то само по себи не објашњава интензитет америчког притиска на режим Николаса Мадура. Кључни проблем за Вашингтон није била сама енергија, већ чињеница да се Венецуела, још од времена Хуга Чавеза, позиционирала као стратешки савезник Ирана у западној хемисфери. Тиме је Каракас постао риједак случај државе у непосредном америчком геополитичком окружењу која је отворено градила политичку, енергетску, финансијску и безбједносну сарадњу са Ираном.

Током двије деценије потписано је више од 250 билатералних споразума између Каракаса и Техерана, укључујући сарадњу у енергетици, банкарству, индустрији, логистици и заобилажењу међународних санкција. Венецуела је Ирану омогућила приступ финансијским каналима, логистичким рутама и политичком упоришту у Латинској Америци, док је Иран заузврат помагао Венецуели горивом, технологијом и политичком подршком у тренуцима потпуног економског слома. За америчку стратешку заједницу то је значило увођење иранског утицаја у америчко "двориште".

Мадуро није постао мета зато што је био ауторитаран, јер таквих режима има много, већ зато што је предводио геополитички непријатељски пројекат који је повезивао социјалистичку Латинску Америку, Иран и шире антиамеричке структуре у мултиполарном свијету. Другим ријечима, нафта је била фактор, али Иран је био окидач.

Монроова доктрина, која представља камен темељац спољне политике Сједињених Држава, подразумијева војно и политичко одсуство страних сила у западној хемисфери, па се оваква војна операција може класификовати као Трампово спровођење Монроове доктрине. Међутим, ово није Монроова доктрина, јер не постоји директна војна опасност по САД у западној хемисфери, као што је то био случај за вријеме кубанске кризе. С обзиром на то да свијет пролази кроз период геополитичке фрагментације у којем се формирају нови геополитички блокови, ово је свакако Трампов покушај да јасно дефинише сферу америчког утицаја.

У крајњем исходу ово је још једно нарушавање међународног система заснованог на правилима и нормама, што за мање државе представља својеврсну егзистенцијалну кризу. Велике силе својим поступцима гурају читав свијет у безбједносну дилему, гдје је војна ескалација са једне стране праћена ескалацијама са друге. На ред је дошао и Гренланд, који Сједињене Државе могу да преузму од Данске без већег политичког и војног отпора, а сукоб са Ираном се чини неизбјежним.

За мање државе ово је велика лекција: ако желе да преживе и задрже свој суверенитет у међународним односима, не смију да наљуте велике силе. Радује чињеница да је Република Српска остварила позитивне помаке у свом односу са Сједињеним Државама, јер тиме не само да гарантује свој суверенитет и политичку аутономију, већ и сигурност свим својим грађанима у периоду глобалних геополитичких нестабилности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.