За борце

Историјска одлука о оснивању Републике Српске овјерена је 9. јануара 1992. У вријеме када ратни вртлог под своје још није био узео и БиХ, али се осјетио. И убрзо проширио и испод овог дијела неба. Можда најспецифичнијег и у доба некадашње заједничке државе.

Српска, творевина која је настала у миру и као одраз воље не само већинског српског народа већ и осталих, одбрањена је у крвавом рату који је потрајао четири године. Тешке, претешке четири године током којих су дјеца остајала без родитеља, мајке и очеви без синова и кћерки. Падали су као покошени на све три зараћене стране. Од метка, гелера, ножа... Као војници и као цивили.

Припадници Војске Републике Српске утабанали су километре и километре ове наше данашње Републике. Кад је било најтеже народ је устао да одбрани политичку одлуку иза које је и сам стајао. Јер да то није народ хтио, да народ није био за постојање Српске, не би је ни било. Ни тог 9. јануара нити данас.

Исто тако, да народ није хтио, не би било ни војске, али је хтио јер је знао шта брани. И вјеровао је да вриједи ставити своје највредније – живот - испред имена тадашње новопроглашене републике унутар БиХ.

Као што у сваком житу има кукоља, тако је и у војним редовима било оних који су чинили недјела. Али треба бити искрен и рећи да је таквих изрода, који и треба да буду кажњени за злодјела, било на свим странама, а не само међу српским борцима иако се то упорно покушава наметнути као једина истина.

Чизме Војске Републике Српске носили су часни људи. Вриједни домаћини у зрелим годинама, они, што би се рекло, и у најбољим и тек стасали младићи, али не за рат већ за живот. Они који су вјеровали да је њихова обавеза да, умјесто 18, 19 или 20 свјећица на торти, дувају у хладне дланове не би ли их загријали далеко од топлине дома, само да би сви на крају слободно живјели. Своји на своме па макар им умјесто свјећица палили свијеће на гробовима.

На превише споменика данас, од Новог Града до Требиња, уклесана златним словима, стоје имена некадашњих припадника Војске Републике Српске.

Три деценије су прошле од потписа Дејтонског споразума којим је прекинут рат. Три деценије трубимо о правима бораца и њихових потомака. Ревизија једна, друга. Један закон, па измјене.

Годинама се понижавају они који су били најхрабрији када је било најтеже. Који су могли, али нису побјегли већ остали да бране оно у шта су вјеровали, а данас, чак и куну сами себе када виде како се према њима односе. Како живе у слободи за коју су били спремни и живот дати.

Када виде да ко све има хиљаде и хиљаде марака мјесечно, јер су се пробили у политици, а они, на примјер, четири марке за мјесец на борбеној линији.

Има још времена да се исправи неправда која је начињена према истинским борцима и најмилијима међу којима је превише оних који могу само да љубе хладне плоче на гробљима. И мора да буде исправљена онако како заслужују, а не само да се о томе прича и пише у још једном у низу предизборном љету.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.