Вриједносна димензија цивилизацијског сукоба

У нашем народу већ деценијама преовладава убјеђење да највећа опасност по његов идентитет и безбједност долази са Запада. Српски страх од Запада није настао из књига, већ из сопственог искуства. У тој општој представи издваја се Велика Британија као невидљиви режисер апокалиптичних трагедија које су задесиле Србе у 20. вијеку.

Вриједносна димензија цивилизацијског сукобаВећина Срба вјерује да је Британија и даље тамни архитекта скривених планова, инспиратор геополитичких игара, покровитељ  "невидљивог зла" које замагљено, али подмукло удара Србе тамо гдје су најосјетљивији. Британци су сувише често контролисали сукобљене стране на Балкану, усмјеравали процесе, дозирали интензитет сукоба и мјерили у којем тренутку треба пустити да једна страна превлада. Зар Британци нису Краља Петра и Равногорски покрет пустили да иде низ воду, а у корист Броза и комуниста, чија се лојалност ни прије, ни послије ничим није доводила у питање. Српске присталице либералног погледа на свијет рећи ће да се ради о теорији завјере и да за горњу тврдњу нема чврстих доказа. До праве научне истине о овом питању тешко је доћи, па су оба виђења истине, за сада на нивоу вјеровања. Дакле, није овдје ријеч о доказаној истини, већ о дуготрајном менталном обрасцу. Тако и данас многи мисле да се зло "коти" у круговима езотерије и међу вођама политичког либерализма. Мада су центри езотерије поред Лондона - у  Калифорнији, у Швајцарској, чак и на Тибету, и даље се вјерује да је Британија главни "мутивода" што се тиче Балкана.

На први поглед езотерија и политички либерализам дјелују као двије руке истог тијела: једна мистична, друга политичка, а обје усмјерене ка ломљењу традиционалних вриједности. Међу њима постоје разлике, које често измичу нашем народу. Због тежине бола историјских повреда у свему томе Срби виде само једно лице Запада. Ипак, све  бивше социјалистичке земље, умјесто да се врате својим традиционалним хришћанским вриједностима, широм су отвориле врата вриједностима које карактеришу либерализам и езотерију, често несвјесни шта они са собом стварно доносе. Срби вјерују да је Русија, срећом, довољно ојачала и да се може одлучно супротставити најезди са Запада.

• Езотерија vs политички либерализам

Езотерија није један систем, него читав спектар учења окренутих скривеном, мистичном, унутрашњем, духовном (али без Бога). Она живи од идеје да је истина у човјеку, не у институцији; у вибрацији, не у догми; у самоспознаји, не у поретку. То је мозаик будистичких, хиндуистичких, хришћанских и кабалистичких елемената састављених у један систем. Езотерија одбацује традиционалну хијерархију, али истовремено гради своју унутрашњу, мање формализовану, али врло стварну. У сваком кругу постоје "учитељи" (life coach), "мајстори", "иницирани". Њен центар је самоусавршавање, често више психолошко него духовно (mindfulness training). Она је тржница симбола и техника, у којој је човјек истовремено произвођач, продавац, купац и мјера свих ствари.

Политички либерализам, за разлику од езотерије, није духовни систем, него политички поредак модерног Запада. Он обухвата индивидуалну слободу, рационалност, секуларност и плурализам истина. У либералној држави човјек има право да дефинише свој идентитет; религија је приватна ствар; јавни простор треба да буде рационалан и неутралан; институције чувају слободу и једнакост. Либерализам не тражи једну истину. Он тражи простор у коме различите истине могу коегзистирати.

Зашто онда наше људе често преваре привидне сличности између езотерије и либерализма? Прво, обоје постављају индивидуу на врх пирамиде. Друго, обоје поткопавају традиционалне ауторитете (породицу, нацију, цркву). Треће, обоје релативизују истину, рушећи идеју о једном откривењу, једној догми, једном поретку.

Езотерија говори: "Сва учења су путеви". Либерализам говори: "Држава је неутрална према истини". То је оно што просјечног посматрача доводи до закључка да су то два лица истог зла.

Гдје су главне тачке разилажења?  Езотерија је хијерархијска, а либерализам антихијерархијски. Езотерија увијек има "учитеља". Либерализам каже: "Сви сте једнаки пред законом". Езотерија је духовна и метафизичка. Либерализам је секуларан и рационалан.  Езотерија види човјека као "биће које се пробуђује". Либерализам га види као рационалног актера који штити свој интерес. Езотерија тражи скривено знање. Либерализам тражи транспарентност. То су два система који долазе са истог Запада, али не припадају истом логичком поретку. Запад их је историјски "угостио" један поред другог као што је у Старом Риму магија живјела поред Сената, али нису били једна иста ствар.

Парадокс је у томе што либерализам, празнећи традиционални духовни простор, несвјесно отвара врата комерцијализованој езотерији. Гдје нема цркве, ниче астрологија. Гдје нема литургије, јавља се гуру. Гдје нема заједнице, јавља се тржиште сумњивих духовних техника. Либерализам, хтио то или не, постаје платформа на којој езотерија цвјета. Обоје заједно, свако на свој начин, растварају идентитетске стубове колективитета: породицу, нацију, традицију, класичну религију. У томе лежи коријен западне идејне моћи,  али и западне слабости.

• Политички либерализам vs православље

Православље стоји на тачно супротном крају цивилизацијског спектра. За православље истина је објективна; вјера је откривењска; заједница између људи и Бога живога је органска;  литургија је темељ колективног идентитета. Езотерија разара догму, док либерализам разара колективни идентитет. Између езотерије и либерализма са једне стране и православља са друге стоји непремостив бездан. Православље није идеологија која се такмичи са либерализмом, већ цивилизацијски поредак који одбија да уђе у ту утакмицу.

Због тога се у свијести српског народа, више интуитивно него свјесно, појављује Русија као цивилизацијска антитеза, као алтернативна која рађа наду, као сламка спаса која лагано нараста у дебло. Не зато што је Русија безгрешна, већ зато што нуди другачији цивилизацијски одговор. Русија је, мора се признати, постала симбол континуитета традиције, историјског памћења и отпора који има изгледа да сломи талас западне постмодерне.

Ово је једна димензија цивилизацијског антагонизма. Сасвим друга димензија је геополитичко надметање ради освајања природних ресурса, у чијој основи је у крајњем исходу економски интерес.

• Тешка питања

Имајући у виду све ово горе наведено пред српски народ се поставља безброј питања на која  нам актуелне државне вође још не дају јасно дефинисане одговоре.

Ако Европска унија носи вриједности супротстављене православљу, да ли је то пут којим српски народ треба да иде? Да ли се у европском пројекту крије нова идеолошка замка или простор да се историјски опстане? Да ли ће се српски народ једног дана наћи у непријатељском окружењу у вриједносном смислу? Није ли то несвјесно пут у властиту пропаст? Да ли се понавља образац XX вијека - вјеровање савезницима који то, у ствари, нису? Може ли Србија (и Република Српска), попут Грчке, Румуније и Бугарске, створити компромисни модел: либерализам у институцијама, традиционализам у друштву? Да ли је то трајан пут или само пролазно стање које ће због неприродности савезништва неминовно једног дана пукнути?

То су питања (а и многа друга) о којима српски народ мора да мисли, расправља, пише, и с времена на вријеме доноси исправне одлуке. Тај процес мора да се одвија  без страха, осмишљено, без идеолошке затрованости, са хладном главом и јасним алгоритмом који води опстанку, свеколиком напретку и пуној слободи. При томе се не смије изгубити своје историјско памћење, духовно и културно насљеђе, нити препустити било коме другоме право избора између добра и зла. Историја нас учи да Срби најчешће падају онда када престану да постављају тешка питања и наивно повјерују лаким одговорима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.