Врабац

Договор мљекара Републике Српске и власти, постигнут тик пред најављене протесте, још једном је показао да се у овој земљи кризе рјешавају брзо, али само онда када пријете да изађу на улицу!

Мљекари су тражили повећање подстицаја са 28 на 33 фенинга по литру, али су на крају пристали на болан компромис од 30 фенинга и 500 марака по грлу. Довољно да протести и најављена вожња трактора буду одгођени, а недовољно да се било ко увјери да је проблем ријешен.

Јасно је да је најмање спорно тих, многи би рекли мизерних, пет фенинга јер ситуација у домаћој производњи млијека нимало није ружичаста.

Мљекаре су значајно снизиле откупне цијене, док су количине откупа бијелог напитка ограничене од 1. јануара 2026. године.

На све то треба додати да је тржиште преплављено увозним млијеком и зато домаће постаје вишак. Тако се за кампању "Домаће боље" може рећи: "Џаба сте кречили!"

Ово је парадокс који је тешко објаснити без помињања увозничких лобија и још теже оправдати без помена политике. Зато се само од себе намеће логично питање како смо до тога дошли и откуд нам вишак млијека када су многа села и фарме одавно постали пусти?

Одговор је чак и слијепцу јасан, домаћа производња препуштена је сама себи, а тржиште дато онима који имају јаче лобије и тање савјести.

Тако док се мљекарима објашњава како "сви морају поднијети терет", увозни камиони без већих препрека пуне рафове, а домаће млијеко чека купца којег нема. Изгледа да чекамо Годоа.

Зато не чуди што је протест мљекара, након договора с властима, добио готово нову пословицу "Тресла се гора, просуло се млијеко, док је мљекарима Српске дражи врабац у руци него голуб на грани."

Протести су отказани, али незадовољство није и посебно су огорчени мали произвођачи. Они отворено упозоравају да ће, уколико не буду уведене системске мјере, доћи до распада система који ће свакако ако зависи од повремених компромиса и једнократних рјешења, трајати краће од откупне сезоне. Терет проблема је изгледа поново завршио на нејаким плећима сељака тежака и домаћих произвођача. Како је још давно примијетила Хана Арент - "најопаснија је она власт која своје нечињење представља као нужност". Управо то данас гледамо у односу према домаћој производњи млијека, али богме и свега осталог што производе наши тежаци. Тако се полако заборавља она стара народна: "Гдје има крава, кућа није гладна." Заборављају је они који имају моћ да одлучују, јер да није тако, држава би посегнула за мјерама заштите домаће производње. Ако одговор власти и даље буде сведен на поруку "„издржите још мало", онда страх мљекара да систем пуца не звучи као пријетња, већ као најава. На крају када побиједe увозни лобији, и млијеко ће постати луксуз.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.