Воз за будућност

Лаганим, али сигурним кораком каскамо и ми за свјетским трендовима. Овај пут није у питању мода, већ образовни систем који је у појединим сегментима на западу одавно постао нормалност.

Та и таква нормалност тек сад долази у наше крајеве и таман кад смо превазишли колективно чуђење и трансформацију из физичког у е-дневник, родитељи и ученици завршних разреда основних школа морају да се привикну на један потпуно нов начин рада. Надлежни га хвале јер брише досадашњу праксу одласка у средње школе, ношења диплома и оцјена, физичког одласка на упис, евентуалних редова због прибављања папирологије. Сад су сви ти подаци електронски доступни и будући средњошколци од куће могу да се упишу у жељене школе. 

Уписом се аутоматски преузимају сви подаци, од оцјена из е-дневника до података из матичне књиге рођених. Такође, заборавите на неизвјесност чекања евентуалног мјеста на ранг-листи јер систем моментално препознаје дотадашњи успјех сваког ученика, од такмичења до Вукове дипломе. Све се зна и све је видљиво, баш као и мјесто на ранг-листи. 

Нико не спори да ће на овај начин доћи до уштеде новца и времена, смањења оптерећења у школама и мањег обима рада у локалним управама. Међутим, право питање је шта смо до сад чекали? Зашто увијек морамо посљедњи да ускачемо у возове који су давних дана кренули у будућност? Сва дјеца из наших крајева коју, из ових или оних разлога, животни пут одведе у иностранство, ондашње школе доживљавају као свемирске бродове. 

Од рачунара и електронских табли до хуманоидних робота који препознају људске емоције, унапређују наставу и омогућавају ученицима да на забаван и ефикасан начин усвајају знања. На основу вјештачке интелигенције ови роботи анализирају изразе лица и гласове ученика и тако се лако повезују са њима, помажу им у њиховим активностима и подјели знања. По обичају, ми ћемо на такав облик образовања ипак још мало сачекати. Ако уопште икад ускочимо у тај воз за будућност.

У међувремену, док се дивимо технолошким достигнућима других, заборављамо да и наша дјеца заслужују исте услове за учење, развој и припрему за свијет који се мијења брже него икада. Савремено образовање не смије бити луксуз, већ стандард, а систем који касни оставља генерације у незнању и неизвјесности. 

Зато је крајње вријеме да дигиталне реформе не буду само козметичке, већ суштинске и да поред платформе за упис, унаприједимо и саму наставу, приступ знању и улогу наставника у добу нових технологија. Будућност неће чекати, а питање је хоћемо ли је коначно дочекати спремни.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.