Виртуелна ломача за Ђорђа В.

У Бањалуци је недавно одржана промоција књиге "Виртуелна ломача", коаутора Александра Врањеша и Ђорђа Вуковића.

Само пар дана након представљања дјела у коме су два професора овдашњег Факултета политичких наука, покушала да опишу и упозоре на феномен модерних друштвених мрежа, које све више постају „простори банализације и срозавања комуникације, у корист размјене увреда и предрасуда и у којима лаици дијеле лекције универзитетским професорима“, Вуковић се и сам нашао на мети „умрежене гомиле“. Повод за готово сладострасно јавно черупање дугогодишњег критичара друштвено-политичких аномалија, био је, кришом фотографисан, а потом и обнародован, уговор о дјелу који је професор Вуковић потписао са актуелним градоначелником Бањалуке, према коме за послове његовог савјетовања прима и одговарајућу новчану накнаду.

• Разлика је у компетенцији

Ни први ни посљедњи у низу савјетника којима је преплављена домаћа политичка сцена, којом, да подсјетимо, дефилује не мали број власника купљених диплома; разлика је у томе што је Ђорђе Вуковић компетентан за послове (политичког) савјетовања, дочим је то многима прво запослење у радничкој књижици , што значи да немају ни знања ни искуства, захваљујући којем би часно зарађивали савјетничку апанажу.

Драшко Станивуковић, свиђало се то нама или не, гази већ други градоначелнички мандат и нема завршен факултет. У идеалном сценарију, пожељно је и политички зрело, што за савјетника, поред оних из прве категорије, ангажује и једног доктора наука, аутора неколико књига, колумнисту и политичког коментатора. И не само да га ангажује, већ и да га слуша; али то је већ други проблем...

Како идеални сценарији не постоје ни у фикцији, тако се Ђорђе В., попут много познатијег Кафкиног јунака, једно јутро пробудио оклеветан! У Процесу који је услиједио, пресуда је била брза и кратка: КРИВ ЈЕ! Никога није било да посвједочи у његову корист, да подсјети да је деценијама био готово једини представник бањалучке академске заједнице, који је имао храбрости да јавно иступа, да критикује и власт и опозицију, да предлаже путеве и рјешења; ниједан бивши студент коме је помогао, ниједан новинар чије позиве није одбијао, није се нашао позваним да га барем упита за коментар, ниједан колега које је својевремено јавно бранио од напада, није се истурио да затражи за њега више разумијевања, а мање ружних етикета које је морална полиција испаљивала у његовом правцу.

• Донкихотовско рвање

Говорећи о добу гомиле у „Виртуелној ломачи“, Вуковић цитира Московисија, који за масу каже да је „друштвена животиња која је прекинула свој поводац, а да је појединац умро“, не слутећи како ће баш он постати тај упокојени појединац, како ће, након двадесет и кусур година исписивања озбиљне професионалне биографије праћене врло персоналним и углавном усамљеничким и донкихотовским рвањем са друштвеним вјетрењачама, преко ноћи бити сведен на шему, на прототип „интелектуалне проституке“ и „продане душе“... на „неморалног професора етике“ (који то, бтв. и није, али се новинар није потрудио да барем изгугла шта мета његовог/њеног „чланка“ предаје).

Чиме је то професор Вуковић „заслужио“ да га се гомила тако острашћено одрекне?! Да му НЕ ОПРОСТИ ни то што је данима шетао за НАШ ПАРК, што је протестовао за ПРАВДУ ЗА ДАВИДА, што је писао и говорио оно што други нису смјели, што је умио да призна сопствене грешке, које остали нису ни направити хтјели?! Да му не уважи то што је због борбе за „националну ствар“ унапријед изгубио бројне НВО-хонораре; што је због критике Додика (ради „псовања новинара“, „увреда неистомишљеника“ и „жонглирања са законима“ ) можда ризиковао и то мјесто на Универзитету којим је прехрањивао породицу?!

„У друштву у којем постоји вишак лидера и партија, а мањак идеја и програма, у коме су скандали и клевете анестезирали јавност, а малограђанштина, мимикрија и трачерај постали социјални модус вивенди, сваки позив на промјене жигосан је као издаја“, писао је својевремно Вуковић.

Да ли је промијенио плочу? Да ли се преметнуо у „плаћеника који ради за синекуру“ или је само одлучио да јавну критику замијени интерном?! Да ли је постао „најамник Станивуковића“, или је бесплатно савјетовање свих овдашњих политичких актера, након кога је с једним завршио на суду, замијенио за плаћено савјетовање само бањалучког градоначелника?! Да ли је тиме постао „фолирант и ухљеб“, или је само одлучио да покуша да на једном ужем и конкретнијем политичком плану буде схваћен и вреднован за оно што од њега, као интелектуалца, друштво и очекује: да коригује, савјетује, побољшава...

• Овдје је ријеч и о нама

Напосљетку, чак и ако је својом одлуком да ради за човјека кога је такођер своједобно критиковао, Вуковић и показао дозу недосљедности, ко је тај који има толики морални кредит да му исто спочита и то на овако искључив, увредљив и поништавајући начин?!

Чак и ако је своје високе моралне стандарде донекле спустио одлуком да савјетује политичара чији потези су константно предмет друштвене критике, да ли је заслужио да против оволиких увреда на његов рачун не устану они које је својевремено јавно бранио од блаћења и вријеђања?!

И не ради се овдје само о Ђорђу Вуковићу! Овдје је ријеч и о нама; о томе колико смо спремни да признамо да памтимо мало и кратко, да судимо селективно и осуђујемо јако, поготово ономе о коме смо мислили да је бољи од нас, а потајно се надали да није. Истовремено се осјећамо издани (јер је говорио у име нас), а опет нам је и лакше (јер нас ослобађа од гриже савјести за сопствено ћутање и комформизам).

И нисмо ли, осудивши једног од бољих међу нама на виртуелну ломачу, волшебно подастрли црвени тепих за све оне који су му говорили да је одавно требао да „се наплати“, јер му ионако „нико неће рећи хвала“?! Нисмо ли, третирајући Вуковићев чин као грозан ексцес, у ствари испољили онај константиновићевски паланачки дух, који „заборављен од историје, свој удес претвара у привилегију“.

Нисмо ли, манифестујући непримјерену вербалну силу над једним човјеком, и то не било којим, већ оним за кога би и сада, више вољели да нас представља негдје у свијету и говори у име нас тамо гдје ми не можемо, спалили на ломачи и многе колебљиве критичаре и неиспољене визионаре?!

Нисмо ли посијални сјеме страха од грешке, заборављајући да не гријеши само онај ко не ради!

И нисмо ли, квалификујући Вуковићев савјетнички ангажман као неопростив гријех, аболирали стварне грешнике (незналице, потказиваче, лезилебовиће и паразите) и на њих осудили ионако већ умртвљено и малодушјем заражено јавно мњење?! И стварно и виртуелно!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.