Венсов говор за сузе и аплаузе

Петак, 14. фебруар 2025. године, освануо је хладан и сњежан у Минхену, а јак ледени вјетар дувао је кроз кости. Ако је жива у термометру показивала на нулу, осјећај је био да је температура макар за пет, шест степени нижа. Ипак, од те хладноће нису се заледили ни Дунав, нити његове притоке у Баварској.

Али јесте нешто друго. Тога дана, из ведра неба, заледио је, ни мање, ни више, него Атлантски океан. Не због ниских температура, већ због говора другог човјека Сједињених Америчких Држава на Минхенској безбједносној конференцији.

Обраћање америчког потпредсједника Џеј-Ди Венса у баварској престоници пропраћено је свеопштом невјерицом, тишином коју су прекидали тек спорадични и, како је говор одмицао, све тиши и рјеђи аплаузи, као и блиједим погледима европских савезника усмјереним ка говорнику и ка поду.

На прсте једне руке могу се избројати присутни у препуној сали хотела "Баварски двор", који су са одобравањем слушали Венсове оправдане и дебело зарађене критике упућене либералној политичкој елити Европе.

Своје ријечи Венс је поткријепио са неколико живописних примјера из појединачних земаља.

Многи су се, ненадано и у сваком случају нежељено, нашли на дневном реду. Од Велике Британије, Шведске, Румуније па све до домаћина Њемачке и Европске комисије.

"Пријетња која ме највише брине када је ријеч о Европи није ни Русија, ни Кина, нити било који други спољни актер, већ пријетња изнутра и узмицање Европе пред неким од њених основних вриједности".

Цензура и искључивост

Овим ријечима Венс је у једном даху срушио неколико евроглобалистичких табуа на које сте на Старом континенту једва смјели да помислите, а камоли да их јавно споменете, а да истовремено не будете етикетирани као крајњи десничар, екстремиста или експонент руског или кинеског утицаја.

Европа је, супротно декларативним вриједностима у које се куне, посљедњих деценија постала мјесто неслободе, цензуре, искључивости и тоталитарности.

И то није никаква новост, већ суморна реалност коју на својој кожи највише осјете сви они који се дрзну да мисле изван задатих мејнстрим оквира.

Да ли је случајно да се, према критеријумима Брисела и бивше администрације у САД, на списку аутократских, недемократских и коруптивних режима, не налази ниједна европска влада која досљедно спроводи њихову спољну политику?

С друге стране, сви они који желе да суверено предводе своје земље и народе, у складу са сопственим, а не туђим националним интересима, без изузетка бивају проглашени корумпираним, аутократским и недемократским лидерима.

Било да је ријеч у Орбану који је годинама на мети либералних европских и глобалистичких елита, Фицу који је због својих увјерења устријељен са неколико хитаца и једва преживио атентат или Додику који је жртва политичко-правосудног прогона, креираног од стране истих центара моћи који су се окомили и на претходно споменуте премијере Мађарске и Словачке.

Али, времена се полако мијењају.

Вашингтон, као што рече и амерички потпредсједник у Минхену, има новог шерифа, а на планети тренутно не постоји особа која, боље од њега, разумије шта значи бити на удару либерално-лијевих глобалистичких структура, медија, политичких елита, правосуђа, а поврх свега тога и бројних атентатора, од којих је један, 14. јула прошле године, срећом и(ли) Божијом вољом, за милиметар промашио жељени циљ.

Због тога никога не треба да чуди одлучност са којом је предсједник Трамп закорачио у свој други мандат, као ни његова спремност да се обрачуна са до сржи корумпираним, дубоко укопаним и широко умреженим глобалистичким структурама које су сијале зло, како у самим САД, тако и широм свијета.

Утолико говор америчког потпредсједника у Минхену већ сада можемо назвати историјским, јер је цијели свијет, а посебно и не случајно либералну Европу, званично обавијестио да у Вашингтону од 20. јануара дувају неки нови вјетрови и то у супротном правцу од неких претходних.

Одлична вијест

Охрабрујуће звучи Венсова најава да ће Трампова администрација чинити све супротно од Бајденове, која је, према тврдњама другог човјека Америке, очајнички жељела да ућутка оне који говоре шта мисле, подстичући либералну Европу да са друге стране баре чини то исто.

То је одлична вијест за све у Европи, изузев за оне који су навикли да цензуром бране слободу говора, а демократију политичком и правосудном елиминацијом неистомишљеника. А таквих је у политичком естаблишменту Брисела и савремене Европе немали број.

Њихова тренутна паника мјерљива је само са паником Дениса Бећировића, који, неснађен у новонасталим глобалним околностима, хистерично покушава задржати макар промил међународне пажње на БиХ, у страху од сопствене неспособности да државу гради у договору са онима који у њој живе, а не са странцима и на штету других народа.

И као што никога више у Европи забављеној о сопственом јаду не занимају БиХ и Бећировићеве фантазмагорије о њеној угрожености, тако ни америчког потпредсједника нису дотицала блиједа лица и млаки аплаузи на Минхенској конференцији.

Он заправо и није дошао у главни град Баварске да било кога моли за подршку, већ да европским лидерима понуди чашицу политичког расола за отрежњење и успут им саопшти како ће од сада изгледати нова политичка реалност.

То што је Венсов говор у многим европским престоницама изазвао нервозу, панику, хистерију, а код појединих чак и сузе, говори само у прилог томе да је погодио у срж проблема.

Јер ако такви демократски прваци, каквим се представљају многи у Европи, не могу да преживе Илона Маска неколико мјесеци или Џејмса Дејвида Венса двадесетак минута, онда нешто озбиљно не штима са њиховим демократијама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.