Ту би, ор нот ту би

БиХ се суочава са демографским сломом који би могао претворити конститутивне народе, Србе, Бошњаке и Хрвате, у мањину, и то не у некој далекој дистопијској будућности, већ можда већ за коју деценију. Према званичним подацима, у БиХ тренутно живи око 3,27 милиона људи, али ако се наставе негативни трендови, до 2050. године тај број би могао пасти за још милион.

Стопа фертилитета је већ годинама испод 1,5 дјеце по једној жени, што је далеко од потребних 2,1 да бисмо барем одржали популацију бар на нули. У преводу, рађа се мање него што је потребно за пуки опстанак. Природни прираштај је толико низак да смо постали европски шампиони у категорији - како нестати тихо и без буке.

И становништво убрзано стари те не би требало да зачуди ако у некој блиској будућности будемо имали више пензионера него радника, па и пензионерских домова него школа. То, гледано из угла политичара, и није толико лоше јер су пензионери највјернији гласачи.

Исељавање је посебна прича. У посљедњих неколико година БиХ је изгубила око 400.000 људи, углавном младих који су спаковали кофере и отишли у потрази за бољим животом. Сваки дан око 70 људи махне с аеродрома или аутобуске станице. Као да је у питању масовни излет у иностранство, али без повратне карте. Да ствар није нимало безопасна, говори и примјер Хрватске, која већ покушава вратити своје исељенике нудећи бесплатне вртиће, плацеве, пореске олакшице - практично само што не дају бесплатан стан и годишњу залиху хране. А какав је случај са нама? Па, политичари одобравају све веће увозне квоте. Све је више радника из Индије, Пакистана, Турске, па чак и са Филипина. Засад су то само хиљаде, али ако се црне демографске прогнозе обистине - 2050. би се тај број могао попети на чак неколико стотина хиљада. Тада би нам градови били шаренији од ћилима. Етнички састав земље добио би нову димензију, па и политичку. Можда чак дођемо до тога да на изборима имамо конститутивне мигранте, што Дејтонским мировним споразумом баш и није предвиђено. Морао би Шмит реаговати.

Замислите само једну ситуацију: Сејдић и Финци гледају како Жељко Комшић подноси кандидатуру у име Филипинаца или Непалаца уз обећање да ће их достојно представљати. У том случају Хрвати би коначно добили свог легитимног представника.  Све некако иде у твом правцу. И ако којим случајем дође до тога, а на добром смо путу, политичари ће вјероватно кренути са расправом о томе чија је кривица, а народ ће  пјевати: "Гдје си, младости?" Има она народна пословица: "Ко рано рани, двије среће граби" - само што ми не ранимо, а срећу тражимо остављајући кичму у Њемачкој или Аустрији, а домаћи политичари по фотељама. Њих може забољети једино дио тијела на ком сједе. Кичма и мозак тешко.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.