Тројански коњ

Челни људи Европске уније, односно одметнуте бриселске комисије, не желе у свом елитном друштву никакве тројанске коње. Овај став, који се у посљедње вријеме све чешће може чути у контексту проширења, односно пријема нових чланица, интересантан је због своје двоструке ироније - и историјске и политичке.

Прво, метафора тројанског коња потиче из античке приче о лукавству којим су Грци ушли у Троју, али у модерном европском дискурсу она је постала израз за "непожељне елементе" који уносе унутрашњи немир под маском пријатељства. Када особе попут Марте Кос, комесарке за проширење, говоре о "тројанским коњима", оне заправо мисле на државе које би могле да унесу руске и кинеске интересе у срце ЕУ. Али, ко је ту стварни коњ, а ко Троја?

Друго, иронија лежи у томе што је сама Европска унија постала нека врста тројанског коња за националне суверенитете. Под плаштом "европских вриједности", "владавина права" и "зелене агенде", Брисел је у посљедњих двадесет година прогутао огромне дијелове националних надлежности. Мађарска и Пољска најбољи су примјери држава које су ушле у ову заједницу мислећи да купују карту за заједничко тржиште, а добиле су доживотну претплату на бриселске прописе.

Сада, када се на вратима појављују Украјина, Молдавија, Грузија, па чак и западни Балкан, Брисел одједном постаје опрезан. "Не можемо да примимо било кога", кажу. "Морају да испуне Копенхагенске критеријуме." Али, ти критеријуми су постали покретна мета. Тако се чак разматра да буде донесено правило да све будуће земље, које евентуално у неком наредном периоду буду примљене у ову заједницу, немају право гласа у кључним одлукама - барем не у првим деценијама чланства. Оне ће вјероватно служити за гријање столица у Европском парламенту, али без стварног утицаја на политике које их се директно тичу. Постаће извори јефтине радне снаге за западне корпорације и геополитичке тампон-зоне без права вета на спољнополитичке одлуке. Старе чланице задржавају пуну контролу над квалификованом већином, док нове остају у статусу вјечитог "млађег партнера". Плаћају чланарину, али не одлучују о менију.

На крају, право питање није ко је тројански коњ, већ ко држи коњушарницу. Док год бриселска комисија функционише као самопроглашена влада без демократске легитимности, док год се "европске вриједности" тумаче селективно - дотле ће страх од тројанских коња бити само димна завјеса за скривање стварног проблема - Европска унија је постала империја која се плаши сопственог одраза у огледалу нових чланица. Империја не тражи партнере. Тражи поданике. Ако земље кандидати уђу као равноправне - империја пада. А тројански коњ? Он је одавно унутра. Убачен је одавно и галопира Бриселом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.