Трговачка клопка

Није ништа спорно у томе што преко "Темуа" прођемо пуно боље него кад, рецимо, пазаримо у било којем од наших трговачких ланаца. И то је у реду, нигдје не пише да је забрањено.

Међутим, експанзија оваквих и сличних платформи само је убрзала процес у којем се домаће тржиште минира јефтином робом, док истовремено држава губи приходе јер се огроман дио малих пошиљки провлачи кроз рупе у систему контроле.

У општој помами чак је нестало и почетно зезање које нас је тјерало да се запитамо да ли је ама баш све што је неквалитетно дошло са "Темуа". Кинески производи су нам постали једини мјеродавни и готово увијек трљамо руке, осим у случају кад нам на кућну адресу стигне нешто што баш и не изгледа као на промотивној фотографији коју пласира кинески гигант.

Дакле, са једне стране имамо купце који углавном добију оно што желе, а то је ниску цијену и брзу доставу, али питање је колико дуго тај модел може да траје без озбиљних посљедица за домаће економије.

То су први препознали у Европској унији, тако да се већ одавно прича о царињењу оваквих начина куповине. Намјера је јасна, треба увести ред у систем, сузбити неправилности и изједначити позицију домаћих продавница са гигантима е-трговине који су тренутно у огромној предности.

Ако причамо из нашег угла, поприлично удаљеног од Европе и њених правила, порез није једино рјешење. Да би заштитиле нашу економију, власти треба да ојачају подршку домаћим произвођачима који се у оваквим условима боре против конкуренције која побјеђује обимом, цијеном и логистиком.

Исто тако, требало би уложити напоре у дигиталну писменост потрошача, не како би мање куповали, већ како би боље куповали, са јасном свијешћу о квалитету, ризицима и алтернативама домаћих производа. Јер не мора баш све да се купи преко "Темуа".

Кинески увоз није нужно проблем. Проблем је што домаћи систем није спреман да се носи са њим. Власти би требало да пронађу баланс између приступачности коју грађани траже и заштите домаће економије која је неопходна. У супротном, наставићемо да бројимо милионе код увоза, док домаћа производња тихо пропада у економски бездан. Јер није само у питању новац који одлази у Кину, проблем је и то што губимо радна мјеста, знање, могућност да млади остају у производњи умјесто да је напуштају. Губимо и понос на оно што сами правимо, а то се не мјери у еврима, него у идентитету. Ако данас без размишљања бирамо најјефтиније, сутра ћемо остати без избора уопште, јер неће имати ко да произведе ни оно скупо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.