Трагикомедија

Плате балканске, а цијене европске. Овако би се укратко могла описати ситуација у БиХ у посљедњих неколико година. Трагикомично, зар не?!

Не зна човјек да ли би плакао или се смијао. Прије ово прво, јер смо дошли у ситуацију да само причамо о пуком преживљавању и како да скрпимо крај с крајем. Све остало нам је постало једна врста луксуза и нешто што узгред поменемо или се радо присјетимо уз кафу са пријатељима. Додуше, и та кафа зна бити горка када конобар дође да је наплати.

Како објаснити да, рецимо, један Бањалучанин плаћа скупље млијеко или килограм меса од једног становника Мадрида или Берлина? При томе је потребно узети у обзир да су примања овдашњих људи и по неколико пута нижа од оних у Шпанији, а поготово у Њемачкој.

Ма како то чудно звучало, све ово, у ствари, одговара овдашњим властима јер, док су цијене високе и док постоји потрошња, која се прије свега одржава иностраним дознакама, биће и пунији буџети, а што онда обезбјеђује и какав-такав социјални мир.  С друге стране, трговци држе високе цијене све док има потражње и потрошње. Што би нешто снижавали, ако се и даље купује? А при томе на све то нема адекватне реакције државе. Осим декларативне. Бар су себи дигли плате и друга примања. Савјет министара БиХ недавно је донио одлуку да запосленима у заједничким институцијама буде повећан регрес на око 680 марака.

Овај својеврсни балкански систем није карактеристичан само за БиХ већ и за већину бивших југословенских република. Према званичним подацима, у БиХ сваке године у просјеку стигне нешто мање од пет милијарди марака, које људи запослени у некој од европских земаља шаљу својим најближима. Али треба претпоставити да је ова свота новца далеко већа те да разним црним каналима на ове просторе уђе сигурно бар још пет милијарди, ако не и више. Према неким процјенама, свака десета марка потрошена у БиХ зарађена је, у ствари, негдје у иностранству.

У овом помало зачараном кругу треба поменути и саме послодавце, који не показују ни трунке жеље и пословне амбиције да задрже домаће раднике. Схватили су да им је исплативије да увезу радну снагу из Индије, Бангладеша, Непала и других егзотичних земаља, која пристаје да ради за, рецимо, 500 евра, храну и смјештај, него да задрже и награде домаћег радника. Нико не гледа дугорочно. Шта кад пукне овај систем? Европа је у кризи и питање је колико ће људи са овдашњих простора успјети да задржи свој посао, рецимо, у Њемачкој. Шта када добију отказ, било да раде легално или на црно? То онда значи и мање иностране дознаке и новца у оптицају. Ланчано то онда доводи и до празнијих буџетских каса, а самим тим и до спорне исплате пензија и плата. Трговци би тада морали снизити цијене. Трагикомедија, зар не?!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.