Тјерај се, свијете, у политичку мултиполарност!

Стари поредак одумире, а велике силе цијепају свијет као погачу у потрази за кованицом хегемоније. Међутим, суштински, свијет се налази у истом чамцу, а тај чамац је изгубљен негдје далеко у дубоком океану геополитичке неизвјесности - без весла, компаса и кормилара.

Иако мултиполарност звучи као одлична прилика за мале државе да пронађу свој глас на глобалној позорници, историјски посматрано, то је период када велике силе мало кога чују, фокусирајући се искључиво на своје геополитичке интересе.

Свјетски пореци проистичу из глобалне неравнотеже моћи и утицаја, било да се ради о појави једног, два или више полова моћи. Студије о међународним односима показују да је најстабилнији поредак био биполарни, па је тако хладни рат, због опасности од нуклеарног уништења, остао хладан. Додатна карактеристика биполарности јесте да оставља простор за неутралност, што је Југославији омогућило да се издвоји од оба супротстављена блока и тиме обезбиједи себи релативни економски просперитет.
Међутим, због неспремности да се одрекне комунизма и да отвори врата неолиберализму, распад Југославије услиједио је оног тренутка када је биполарном поретку дошао крај. С друге стране, хегемонија САД показала се такође као неодржив и нестабилан поредак, што је у многим сферама довело до њеног слабљења. Францис Фукујама је само ухватио дух времена када је рекао да смо дошли до "краја историје" у тренутку када су САД остале једина велика сила на међународној позорници. Данас је јасно да насилно ширење либералних вриједности кроз "крсташке ратове" није одрживо рјешење.

Мит о праведном поретку

На другој страни исте кованице налазе се присталице мултиполарног свијета, који вјерују да ће овај вид глобалног уређења бити праведнији за мање државе. Можда, али само ако међународне организације преживе тренутне егзистенцијалне кризе, а велике силе се одрекну својих дугорочних реалполитичких циљева. Данас свијет поприма одлике макијавелизма више него хуманизма, па је јасно закључити да мултиполарност не најављују небеске трубе, већ четири јахача апокалипсе.

Свијет је већ био мултиполаран у два историјска периода, оба пропраћена свјетским ратовима. Након Првог свјетског рата зараћене стране успоставиле су Лигу народа, с намјером да кроз мултилатерални форум избјегну сличне кризе у будућности. Институција се распала, а свијет је поново пао у глобални сукоб - још гори него први пут.

Из пепела је израсла нова институција, Уједињене нације, с истом мисијом, али већом преданошћу. Међутим, историјски догађаји у посљедњих 80 година показали су немогућност УН да ријеши међународне изазове без подршке великих сила.

Као резултат опадања геополитичке моћи САД, свијет иде у правцу мултиполарности, али глобална шаховска табла више није једнодимензионална. Истовремено, велике силе играју партију шаха на више плоча - било да се ради о војној, политичкој или економској сфери.
У војном смислу и даље живимо у униполарном свијету у којем САД остају једина сила која може да пројектује своју војну моћ било гдје у свијету. Економски, планета је одавно закорачила у мултиполарност - од Пекинга, преко Брисела, до Ријада, центри моћи се умножавају.
Међутим, политички поредак свијета је у процесу дубоке збуњености, изгубљен између поредака. Шта ће произаћи из овог процеса остаје нејасно, али је очигледно да велике силе гурају свијет ка политичкој мултиполарности, а тиме и ка новим сукобима.

Политички вакуум 

Иако има статус велике силе, Русија је војно заробљена у Украјини, што јој онемогућава да пројектује своју војну моћ даље од источне Европе и централне Азије. У пракси, Русија је глобална сила с регионалним капацитетима. Ово је, ипак, за Кремљ добра вијест, јер тиме не представља суштинску пријетњу САД, што је и тренутном америчком естаблишменту постало јасно.

Примарни фокус САД преусмјерен је на обуздавање Кине, која једина може озбиљно да запријети Американцима на глобалној сцени. Трамп жели што брже да угаси пожаре у Европи и на Блиском истоку, да би се у потпуности могао фокусирати на регион југоисточне Азије. Као резултат тога Бијела кућа је показала мањак жеље да се укључи у већи сукоб с Ираном, инсистирајући на дипломатском рјешењу. Дошло је и до смањења војне подршке Украјини, а на европске чланице НАТО-а извршен је политички притисак да повећају своје војне буџете на пет одсто националног БДП-а. 

Са већим војним буџетом Трамп може тврдити да је Европа способна да се самостално брани, што му даје идеалан изговор да премјести америчке трупе из Европе и распореди их по југоисточној Азији. Расположење у Бијелој кући је очигледно - "Европо, позабави се сама собом".
Постепено америчко повлачење с Балкана већ је довело до стварања политичког вакуума који покушавају да попуне различити центри моћи. У политичком смислу, највећи напори долазе од стране Француске и Њемачке, док Русија и Кина, осим економског и културолошког утицаја, немају капацитете за даљу пројекцију моћи. 

Иако Бијела кућа инсистира на јачању војних капацитета европских чланица НАТО-а, ниједној великој сили није у интересу уједињена Европа с ојачаном војном и политичком позицијом. Земље југоисточне Европе могле би играти важнију улогу у новој спољној политици САД, које би, јачањем тих држава, настојале да обуздају војни и политички успон Европске уније. 
На важности би могла добити и политичка платформа "Иницијатива три мора",“ која окупља 17 земаља источне и југоисточне Европе, а нова америчка администрација је показала одређене симпатије и према српском питању. Отуда не треба да чуди избор Марка Брновића за новог амбасадора САД у Србији, чиме је Доналд Трамп показао да се регион Балкана за нову америчку администрацију налази високо на листи геополитички важних подручја.

С друге стране, због своје важности, може доћи до одређених уступака и већег политичког повратка Турске на Балкан. Турска је показала спремност да повећа свој војни капацитет у међународним мисијама на Космету и у БиХ. Мале државе могу да преживе геополитичке сукобе једино реалполитиком, што би у случају српског народа подразумијевало својеврсни идеолошки егзорцизам, како од комунизма, тако и од неосвијештене вјере у спас од великих сила. У свијету дефинисаном принципима макијавелизма, суверенизам се остварује прихватањем ограничавајућих реалности, али и храброшћу да се гради аутономни пут. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.