Тишину прекинула мржња

Срамота, варварство и цивилизацијско дно! Са другим ријечима се не може описати оно што се десило на гробљу у селу Печуј надомак Зенице. И то није само акт вандализма - то је директан чин мржње и духовног суноврата.

Од једног, два, па и пет оскрнављених споменика на гробљима у протеклом времену сада смо дошло до 60 полупаних крстова и споменика.

Ако и овај пут не буду откривени и кажњени вандали, као и у већини случајева до сада, нема сумње да ће у наредном периоду бити још горе, јер поремећени умови не презају на свом путу да нападају све што је за њих непожељно и другачије.

Овај вандалски чин дубоко је узнемирио, не само Срба у Зеници, већ и све остале грађане који вјерују у основне цивилизацијске вриједности, односно поштовање мртвих, толеранцију и суживот.

Поменуто православно гробље у Печују свједочи и да су тамо људи сахрањивани још прије 140 година. И једно је од оних ријетких које није страдало у протеклом рату, али ето сада су се нашли поремећени умови да лупају, ломе и чупају споменике и крстове. Како је могуће да 140 година стари крст опстане кроз ратове, а да га сада неко руши у миру. Одакле толика задојеност мржњом? Ко је одгајао људе неспособне да осјете пијетет пред мртвима? Какво друштво ћути кад се руше гробови само зато што на њима пишу ћирилична слова и стоји крст? Шта је сљедеће, људи?

Полиција је, као и у већини случајева у којима су до сада нападана гробља, цркве и капеле, обавила увиђај и у Печују, а епилог свега, без имало сумње, олако је предвидјети. По већ уиграном сценарију све ће завршити у фиоци. И тиме ће по ко зна који пут послати поруку да су неки гробови мање вриједни од других, да нечија туга није битна.

Али ово се не може и не смије прећутати. Ни Срби у Зеници, ни они у другим дијеловима ФБиХ, Републике Српске, али и Србије и региона, не смију дозволити да се овакви инциденти третирају као обичне "шкработине на зиду". Ово је напад на достојанство читавог народа. И ако институције ћуте, друштво то никако не смије. Јер ако се данас ћути над мртвима, сутра би се исто тако могло над живима.

И ниједан нормалан човјек, без обзира на вјеру или нацију, не смије да затвара очи пред овим вандализмом и ударањем на мртве. Јер гробље у Печују није само мјесто на карти. Ово што се десило је испит за систем, за сваког грађанина који вјерује да се мртви не дирају, да светиње без обзира на то којој вјери припадају, заслужују мир, а они који су се вратили на своја огњишта безбједност.

Ако од овога случаја поново направимо један од оних који ће кроз неколико дана бити заборављен, онда сви заправо пристајемо на нормализацију мржње. А то је хорор, који за разлику од филма, има стварне и дугорочне посљедице.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.