Тест садашњости

Данас, 27. јануара, обиљежавамо Међународни дан сјећања на холокауст.

Прошла је 81 година од ослобађања Аушвица-Биркенауа, најзлогласнијег нацистичког логора смрти.

Холокауст је био најстрашнији геноцид у модерној европској историји - систематско, државно организовано убиство шест милиона Јевреја од стране нацистичке Њемачке и њених сарадника, заједно с другим невиним жртвама. Породице су избрисане, цијеле заједнице нестале, а људско достојанство потпуно уништено.

Али зашто је важно да се овај дан обиљежава?

Да ли је то само још један датум у календару, догађај који припада прошлости? Или би овај дан требао да нас суочи са садашњошћу и утиче на вриједности које преносимо будућим генерацијама? Шта смо заиста научили из холокауста и, још важније, јесмо ли уопште ишта научили?

Ово нису апстрактна питања. Она су данас болно актуелна.

• КОЛЕКТИВНО КАЖЊАВАЊЕ

Антисемитизам поново расте, и то снажније него икада, посебно након 7. октобра 2023. године. Оно што је посебно забрињавајуће јесте колико је постао друштвено прихватљив, под изговором "политичке критике" израелске владе. Међутим, поруке које се чују на насилним протестима широм градова и универзитетских кампуса, као и конкретна дјела која их прате, говоре нешто сасвим друго.

Ако смо вјеровали да ће сјећање на холокауст научити свијет да искрено брине о људским правима, недавни догађаји су разоткрили сурову истину: људска права су, у многим случајевима, постала селективна.

Седмог октобра, хиљаде људи у Израелу убијене су у својим домовима и у својим креветима - Јевреји и не-Јевреји. Масакр је починио Хамас, палестински терористички покрет чија повеља отворено позива на убиство сваког Јевреја. У том походу терористи су убијали без разлике - Јевреје, хришћане, муслимане и будисте.

Ипак, већ наредног дана, прије него што је Израел уопште започео војни одговор, широм свијета избили су протести. Не против починилаца, већ против жртава. Такозвани "браниоци људских права" одмах су довели у питање право Израела на самоодбрану. Ти протести су врло брзо прерасли у нешто много опасније - талас напада на јеврејске заједнице широм свијета.

Од 7. октобра синагоге широм свијета су вандализоване, паљене или нападане. Од Туниса до Њемачке, од Канаде до Француске, од Аустралије до Сједињених Америчких Држава - јеврејске богомоље, симболи вјере, заједнице и сјећања, биле су мета напада само зато што су јеврејски простори.

Најновији стравичан напад, у којем је живот изгубило 15 људи, догодио се на плажи Бонди у Сиднеју, у Аустралији, док су Јевреји обиљежавали Хануку.

Ово није политички протест. Ово није критика владе. Ово је колективно кажњавање једног народа.

• МОРАЛНИ ПРЕОКРЕТ

Посљедњих седмица чак је и Њујорк, који се дуго сматрао сигурним мјестом за јеврејски живот, свједочио протестима испред синагога, гдје су демонстранти узвикивали: "Подржавамо Хамас". Не испред израелских амбасада. Не испред конзулата. Испред синагога. Као да је само бити Јевреј постало неприхватљиво.

Историја би због овога требало да нас дубоко узнемири.

Истовремено, милиони Иранаца ризикују своје животе тражећи основна људска права. Десетине хиљада су убијене, затворене или мучене од стране властитог радикалног режима. Ипак, улице свијета углавном ћуте.

Још је више узнемирујуће то што неки отворено признају да не подржавају ирански народ, не зато што сумњају у неправду коју трпе, већ зато што Иранци не нападају Израел.

Овакав морални преокрет требало би да нас прогања.

Међународни дан сјећања на холокауст није установљен само да би се оплакивале јеврејске жртве. Његова сврха је била универзално упозорење - да покаже шта се дешава када се мржња нормализује, када се насиље оправдава и када свијет окреће главу.

Холокауст није почео гасним коморама. Почео је ријечима. Равнодушношћу.

Ако овај дан треба да има икакво значење, ако треба да буде више од празног ритуала, онда морамо направити јасан морални избор. Морамо одбацити селективну емпатију. Морамо одбити да оправдавамо антисемитизам, без обзира на то како је упакован. И морамо досљедно бранити људско достојанство.

На личном плану, прије шест седмица изгубила сам оца. Био је преживјели холокауста.

Своја сјећања није носио као лекције из историје, већ као лично искуство - страх, губитак, преживљавање и снагу.

Преживјели холокауста полако одлазе. Ускоро више неће бити никога ко може рећи: "Био сам тамо. Видио сам. Проживио сам".

У њихово име и због будућих генерација, морамо наставити причати њихове приче. Морамо чувати њихово насљеђе не само сјећајући се како су Јевреји умирали већ и бранећи како данас живе.

Сјећање на холокауст није прича о прошлости.

То је питање ко бирамо да будемо данас.

(ауторка је амбасадорка Државе Израел за БиХ са сједиштем у Тирани)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.