Фото: Глас Српске
Ко не познаје прошлост тешко може да схвати садашњост, а ни о будућности не може да говори. Отуда је изузетно битно да све важно остане негдје записано па да сви заинтересовани могу да то писање читају, тумаче и наново му се враћају. Зато су кључне архиве, библиотеке и сличне институције.
Стога ће и комплетна архива штампаних примјерака "Гласа Српске" ускоро бити доступна на интернету као трајно свједочанство догађаја који су обиљежили протеклих осам деценија на подручју Босанске Крајине, Републике Српске, региона и свијета.
Један поглед у ту архиву, у примјерак од 10. јануара 1992. године, довољан је да пажљив читалац осјети каква је атмосфера владала у тадашњој Босни и Херцеговини у данима када је проглашена Република Српска. Извјештај са сједнице Скупштине српског народа у БиХ одржане 9. јануара исте године открива да се стање у овој несрећној земљи у протекле 34 године није богзна много промијенило.
"Зар има шансу јединствена БиХ када њени челни људи траже да ова република буде у заједници исламских земаља? Зар има шансе кад Алија Изетбеговић сам доноси одлуке у Предсједништву БиХ и не сматра га крњим мада су два члана Предсједништва српске националности замрзнули свој рад у њему? То, по мишљењу Алије, није крње Предсједништво, али је зато за њега крње Предсједништво СФРЈ зато што на сједницама нису Богићевић и сецесионисти", ријечи су Радована Караџића, тадашњег предсједника СДС-а записане у том извјештају.
Мање-више иста ситуација је и данас. Прича о уласку у заједницу исламских земаља није ишчезла, и данас су неке институције на нивоу БиХ крње, и данас појединци из Предсједништва сами доносе одлуке, и данас...
Караџић је истог тог 9. јануара 1992. године додао: "Срби су све потезе повукли у изнудици. Прву националну странку формирао је Изетбеговић, а онда ХДЗ, а тек као трећа национална странка појавила се Српска демократска странка. Српски народ је то морао учинити јер се др Нијаз Дураковић са својом комунистичком партијом спремао да одигра лијево крило СДА. Дакле, Србима се спремала превара".
Да ли 34 године касније у дјеловању сарајевских политичких снага има икакве разлике? Како је могуће да постоје они који не виде да су разне "тројке" и данас само "лијево крило" СДА и да све партије у бошњачком корпусу имају потпуно исти став према Србима, како '92, тако и данас? Нема разлика у односима у БиХ осим једне. Те 1992. године Република Српска је постојала један дан, а данас постоји 34 године и један дан, 34 године и један дан више за мудрост, саборност, јединство и памет.
Мудрост, саборност и јединство којих више нема, него што има. Кад се из ове наше приче избаци та сарајевска, остајемо сами, препуштени својим унутрашњим непотребностима. Ситуација од четвртка, када неке телевизије нису преносиле церемонију откривања Централног спомен-обиљежја, а трећа прекинула пренос уочи обраћања Милорада Додика само је једна од сијасет сличних ситносопственичких глупости које доминирају овдашњом политичком сценом годинама.
Извјештај у "Гласу" са већ поменуте сједнице Скупштине 9. јануара 1992. године завршава се ријечима: "Скупштину српског народа пратили су бројни новинари, али директног преноса није било јер Телевизија Сарајево није дозволила Телевизији Србије да се директно укључи".
За неке будалаштине не треба нам никакво Сарајево. Сами смо себи довољни. Ваљда ћемо у наредне 34 године бар мало постати паметнији.
Живјела Република Српска!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
Најновије вијести из рубрике