Свака роба има свог купца

Стара народна каже да свака роба има свог купца. Тако је и са становима и апартманима чије мјесечне кирије у Бањалуци данас достижу и по неколико хиљада марака.

Док већина грађана на такве огласе гледа са невјерицом, власници луксузних некретнина увјерени су да ће се увијек наћи неко спреман да плати тражену цијену.

Један од таквих огласа нуди стан од 120 и више квадрата у центру града за  4.000 КМ мјесечно. У преводу на народни језик, ријеч је о стану са најсавременијом опремом, приватним гаражама, паметним системима, попут расвјете и ролетни на даљинско управаљање, великом терасом, обезбјеђењем и наравно потпуно опремљен дизајнерским намјештајем који је чак купљен у Италији. 

Уз све то, власник јасно наводи да су пожељни закупци дипломате, представници страних компанија и добро плаћени менаџери.
И ту се намеће логично питање. Ако је ријеч о тако уском кругу потенцијалних подстанара, како је могуће да понуда оваквих некретнина из године у годину расте? Да ли Бањалука заиста постаје град у којем је све више странаца и високо плаћених менаџера или су власници увјерени да ће се увијек наћи понеки закупац спреман да издвоји огроман новац за престижну адресу?

Стручњаци с правом подсјећају да овакви примјери нису реална слика тржишта и да већину понуде и даље чине знатно приступачнији станови. Али, исто тако је чињеница да најатрактивнији дијелови града све више постају простор резервисан за оне са дубљим џепом.

Некадашњи центар Бањалуке, препознатљив по породицама, студентима и младим људима, постепено мијења своје лице. На мјестима старих кућа ничу модерне зграде са цијенама које далеко превазилазе могућности просјечног грађанина. Истовремено, вриједност квадрата и закупнине расту много брже него што расту плате већине становника. Зато није чудо што многи грађани све теже препознају град у којем су одрастали.

Многи млади брачни парови и породице све чешће траже стан у приградским насељима јер су цијене у центру одавно измакле контроли. Други одлазе у иностранство, јер у граду у којем су рођени више не могу да приуште ни гарсоњеру, а камоли луксузни стан са панорамским погледом.

Наравно, нико не спори право власника да своју имовину понуди по цијени коју сматра оправданом. Тржиште ће показати да ли је она реална. Међутим, када кирија једног стана премашује неколико просјечних плата, онда такви огласи престају бити само прича о некретнинама и постају показатељ све већег јаза између оних који могу и оних који не могу.

Јер свака роба, заиста, има свог купца. Али сваки град би требало да има мјеста и за своје грађане.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.