Страхови Сарајева

Страх сарајевских централиста постаје све већи, и то не без разлога, а због евентуалног утицаја конзервативних тинк-тенкова попут Херитиџ фондације и Института за политику "Америка на првом мјесту" (АФПИ) на Трампову администрацију. Ове двије организације, дубоко укоријењене у републиканском свијету идеја, не виде БиХ као идеолошки пројекат "грађанске државе" или европски експеримент демократизације, већ као класичан примјер неуспјелог западног интервенционизма.

Дејтонски споразум, по њиховом мишљењу, јесте зауставио рат, али је створио и дисфункционалну творевину оличену бирократским апсолутизмом ОХР-а. Указују и да су бонска овлаштења постала квази-колонијални механизам управљања, те да такав систем систематски фаворизује бошњачку већину на штету Срба и Хрвата.

Џејмс Карафано из Херитиџа, Дејтон описује као неуспјели експеримент градње нације - модел који је САД коштао милијарде, а БиХ оставио без стварног суверенитета. Сличан став дијели и АФПИ, основан од бивших Трампових савјетника, који потезе предсједника Милорада Додика и власти Републике Српске не тумаче као сецесионистичке, већ као легитимну одбрану Дејтонске архитектуре од централистичких амбиција Сарајева. Они се залажу за алтернативни приступ, незванично назван "Абрахам план". Кључне ставке - укидање ОХР-а, повратак пуног суверенитета ентитетима, већа фискална и политичка аутономија, реформа изборног система у ФБиХ по узору на амерички Сенат, па чак и разматрање трећег хрватског ентитета.

Ово нису нове идеје, али сада добијају на тежини, јер долазе из срца Трампове дипломатије. Управо сједница СБ УН 31. октобра, коју је иницирала Русија, биће лакмус папир америчког заокрета. Ако САД подрже отварање питања Шмитовог легитимитета, то би био почетак краја ОХР-а. Поједини портали, па чак и бриселски, већ пишу о његовом евентуалном одласку средином 2026. уз могућу замјену. А то би био – "гарант мира" без бонских овлаштења.

Бошњачке елите страхују с разлогом, јер децентрализација, већа аутономија ентитета и заобилажење уставних реформи директно угрожавају визију унитарне, централизоване БиХ коју промовишу СДА, НиП, СДП и дио међународне заједнице. Али, управо у том страху лежи и парадокс - функционална држава не мора бити унитарна да би била одржива. Швајцарска живи са четири језика и 26 кантона, Белгија са три регије и дубоким федерализмом, Канада са Квебеком – све то без доминације једне групе. Питање је да ли ће сарајевске елите прихватити реалност – или ће, вођене страхом од губитка контроле, поново блокирати рјешење, продужавајући агонију државе која је већ изгубила пола милиона становника у посљедњој деценији. Вријеме је да идеологија устукне пред математиком: аутопут доноси више мира него хиљаду резолуција. БиХ на то чека већ пуних 30 година.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.