Шта стане у двадесет година?

У историји је двадесет година и мало и много. И сама ријеч историја има више могућих значења. Историја може бити школски предмет, може бити наука, односно научна област, књижевни жанр, али колоквијално најчешће бива, да тако кажемо, списак важних догађаја.

Прије четири недјеље на овом истом мјесту обиљежили смо текстуално двадесет година од пада такозваног "априлског пакета". Мало мање од мјесец дана од пада "априлског пакета"; у истом југословенском западнобалканском сусједству један важнији "пакет" је - прошао; мајски пакет да тако кажемо. Наиме, на референдуму за независност Црне Горе, референдуму врло специфичном остварена је довољна већина да одлука о независности прође. Тиме је на неки начин окончан процес који је почео петнаестак година раније, а можда чак и тридесетак, процес распада Југославије "од Вардара па до Триглава". И тиме није започела само ера независности Црне Горе, него и ера независности Србије. Како се то десило и шта се десило у међувремену?

СЛОВАЧКА ВЕЗА

Као резултат Версајског поретка појавиле су се и Чехословачка и Југославија. Као резултат договора из Техерана и из Јалте дошло је до аксиома да се неће признати никакве промјене граница које би било посљедица Хитлерових освајања и акција. Отуд су послије 1945. обновљене и једна и друга земља, сада у форми социјалистичких федерација. Чехословачка се распала баршунасто, а Југославија крваво. Надзор посљедњег корака распада Југославије, развод Србије и Црне Горе, у име међународне заједнице надзирао је један Словак - Мирослав Лајчак. Лингвисти кажу да када би се правио некакав "словенски есперанто", језик колико-толико разумљив и лак за учење свим нативним говорницима славенских језика, да би најрационалније било да му основа буде словачки. Осим што ће надзирати црногорски референдум, Лајчак ће бити и високи представник међународне заједнице у Босни и Херцеговини, као и дипломата надлежан за дијалог Београда и Приштине, да се сада не бавимо његовим данима на челу дипломатије Републике Словачке. Довољно стар да прође кроз СССР школу спољње политике, довољно млад да заврши у Епстајновим фајловима, Лајчак је заправо добра фигура за неки шири и опширнији, литерарнији, жанр, а овдје тај детаљ само успутно провлачимо. Стога је вријеме да пређемо на специфичан математички моменат у вези са овим референдумом.

ПРОПОРЦИЈЕ

У контексту распада Југославије постојале су двије карактеристичне пропорције гдје је једна страна мало већа, а друга отуд тек мало мања. Први случај је територијални однос бх. ентитета и фамозна пропорција 51:49. У Црној Гори смо уочи референдума имали договор о "златном резу" по линији 55:45. Идеја је била да овдје резултат не смије да буде тијесан у апсолутним бројевима, а да би био прихватљив свима. Неки "монтенегрински националисти" и данас ће рећи да овај услов није био фер. Какав год био, с њим су се унапријед сложили сви актери, а то је једино што се броји. Углавном, у контексту тог (пред)услова, резултат је био скоро невјероватно "тијесан". Независност је прошла за пола процентног поена: резултат је био 55.5 "за" и 44.5 "против". Излазност је била изузетно велика: преко 86 процената. Говоркало се и тада да побјеђује не онај ко добива више гласова, него онај који кроји списак. Црногорска дијаспора из земаља западне Европе масовно је тог маја стизала у завичај да гласа, док је великом броју људи родом из Црне Горе који су претходних година и деценија живјели у Србији гласање онемогућено или веома отежано. Било како било, резултате ниједан озбиљан актер није доводио у питање и независност је спроведена па је Црна Гора постала чланица УН и свих релевантних међународних организација. Петнаестак година након стицања независности Црну Гору је водила иста политичка структура предвођена Милом Ђукановићем. Кључни спољнополитички догађај у досадашњем току црногорске независности било је прикључење НАТО-у, односно чињеница да је Црна Гора постала пуноправна чланица ове војно-политичке асоцијације. У том смислу ова земља је без изузетка слиједила НАТО смјернице: од признавања независности Косова до увођења санкција Руској Федерацији. Паралелно с тим текао је процес идентитетског инжењеринга. Инсистирало се на различитости црногорског језика у односу на српски, али удар на Српску православну цркву био је пословична кап која је прелила чашу.

ОД ЛИТИЈА ДО ПРЕДВОРЈА ЕУ

Избјегавање формалног рјешавања правних и имовинских односа са СПЦ довело је до такозваног Покрета литија који је био највећи мотор да се власт на крају ипак промијени. Кључне личности у том периоду били су митрополит Амфилохије и Дритан Абазович. Има неке логике у томе да је потоњи потписао "темељни уговор" са СПЦ у име државе Црне Готе. Ипак, у средњорочном и дугорочном смислу, највећи политички добитници била су двојица млађих људи који су испрва представљани као експерти: Милојко Спајић и Јаков Милатовић. Један је данас премијер, а други предсједник државе. Њих двојица су на челу земље у периоду док се Црна Гора убрзано приближава Европској унији и док бива прилично изгледно и очигледно да би управо Црна Гора требало да постане наредна чланица ЕУ. Њихови мандати далеко од тога да су лишени изазова. Као земља са малим бројем становника Црна Гора је под већим утицајем доласка емиграната што руских и украјинских, што турских. Такође, одређена идентитетска релаксација створила је и неку врсту вакуума на дијелу политичке сцене. Са економске тачке гледишта Црна Гора је можда и превише зависна од прихода од туризма, мада на нивоу неких макроекономских показатеља ситуација и није одвећ лоша. Не прецјењујући релеванцију личне импресије, као неко ко не живи у Црној Гори, али прилично често навраћа, чини ми се ипак упркос позитивним сигналима у вези са кључним спољнополитичким циљевима, међу људима постоји некакво потмуло незадовољство. Било би можда претенциозно прозвати то "страхом од историјске безначајности", али у неком локалном дијахронијском контексту ни то можда није сасвим лишено смисла. Напосљетку, а што се тиче питања из наслова: У ових двадесет година стало је с једне стране пуно, а с друге стране заправо мало тога. Уз сву баналност о чаши која је из једне перспективе полупуна, а с друге полупразна, то овдје није лоше погођена слика. Једна перспектива тобоже нема алтернативу, а опет је заправо све отворено.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.