Шта није јасно?

Република Српска и Србија. Двије земље, свака за себе и за ону другу и једна јединствена ријека која не дијели већ спаја, а с обје стране жеља, вјера и нада да сви народи живе у миру, посебно у овом нашем бурету барута.

То су кључне поруке које упорно понављају руководства Српске и Србије. Тај став је окосница и Декларације о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа усвојене прије годину на засједању Свесрпског сабора и ево година прође, а напади на све што је тамо написано трају ли, трају. 

А зашто? Е, правог одговора на то питање нема, али има потребе да се Срби на сваки могући начин подијеле, да не кажем и униште. Да нестане и та, како једном рече један уважени професор, православна брана која смета западу да лакше дође до истока. 

У тој фамозној свесрпској Декларацији само је на папир стављено оно о чему се готово сваки дан прича. Оно што, како се каже, и птице на гранама знају, а то је, између осталог, да српски народ, ма гдје био, треба да чува вјеру, писмо, своју културу, идентитет. Тамо пише да Српска и Србија траже да сви строго поштују и примјењују оно што пише у најважнијим документима из новије историје овог поднебља, а то су Дејтонски споразум који се тиче БиХ и статуса Републике Српске те Резолуције 1244 у вези са Косовом и Метохијом. 

И шта је ту спорно? Шта није јасно? Због чега се српском народу чак и у овом вијеку демократије и дипломата који живе од проповиједања управо те приче бране баш та нека основна људска права? Зашто сви скачу и на помен ближе сарадње, на примјер Српске и Србије? Зашто се само српском народу брани право на историју, мишљење и говор? Да ли би противници свега што носи префикс српски или српско били срећни када би могли да га избришу? Били би, али тешко да ће то доживјети. И савременици и њихови насљедници. 

Српски народ је један народ. Стране силе су кроз историју, а бога ми и поједини Срби, чинили велику услугу оним који одавно имају један циљ, а то да Срба не буде или да, ако већ морају да постоје, и дишу како други желе. 

Република Српска и Србија нису само земље српског народа. Свима је јасно и сви који њима руководе знају да у њима живе и они који нису Срби, који нису православци и тако и треба јер људе треба да дијелимо, али на добре и лоше. 

Јер ако ћемо тјерати мак на конац, не вјерујем да има баш нешто Бошњака и Хрвата који су одбијали да, на примјер, пошаљу дјецу у вртић који је изграђен захваљујући донацијама из Србије или да не желе да се лијече у установама које су на исти начин уређене или модернизоване. 

Није проблем у обичном добром народу, већ у поганим политичарима који не успијевају годинама да охладе своје усијане главе, а глупостима пуне туђе. Онима који би продали душу и црном ђаволу само да већ једном имају своју државу или да се уједине са онима са којима дијеле исте коријене. И који би на том путу газиле све пред собом, а не као Срби позивали на мир и тражили поштовање за претке и потомке. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.