Српска на мети

Кршење Дејтонског мировног споразума почело је практично након његовог потписивања и то на штету Срба и Републике Српске, али и Хрвата у БиХ. Актери кршења били су странци у ликовима високих представника и самозваног и самоизабраног Савјета за имплементацију мира (ПИК), који није ни поменут у Дејтонском споразуму.

Потом су то потврђивале  стране судије заједно са бошњачким судијама у Уставном суду БиХ. Стварање  унитарне БиХ отимањем  надлежности Републици Српској, уз претходно неутралисање Хрвата у Федерацији, било је и јесте политика свих муслиманских структура - вјерских, политичких, медијских и  наводно невладиних чија је илустрација  "Антидејтон покрет"  који несметано постоји и данас у Сарајеву. 

Само је први високи представник Карл Билт био легалан по Анексу  10. Дејтонског споразума дјелујући као помагач странама потписницама и координатор дјеловања међународних организација. Сви послије њега, њих шест, радили су, ко више ко мање, супротно Анексу 10. Дејтонског споразума.  

Све такво дјеловање  било је без правног основа у Дејтонском споразуму, што се у праву назива ULTRA VIRES, што значи изван овлашћења. Када је високи представник Мирослав Лајчак одбио и даље учествовати у противправном дјеловању које је заједно са ПИК-ом креирала Канцеларија високог представника (ОХР), поднио је оставку у марту 2009. године, уз констатацију да "не жели мамузати мртвог коња". Био сам присутан на састанку премијера Милорада Додика и Лајчака, када је сједајући за сто, Лајчак упитао: "Господине Додик, вјерујете ли ви у БиХ?" Додик је одговорио: "Не". 

Лајчак је рекао: "Ни ја". Од Лајчаковог: "Не вјерујем", прошло је више од 18 година, а мртви коњ све више смрди и заудара на лешину која трује односе у БиХ. 

Фалсификати против оригинала  

Данашње стање у БиХ је фалсификат Дејтона, посебно његовог Анекса 4 - Устава БиХ. Таква БиХ је вануставна,  антидејтонска  творевина са бројним "државним органима" за које не постоји никакав уставни основ. Та БиХ као фалсификат, супротно члану 8. Устава БиХ, има приоритет у расподјели средстава ПДВ-а за своје финансирање, а ентитетима шта остане. 

Таквом су је направили  странци испуњавајући жеље Алије Изетбеговића и политичког Сарајева. Циљ им је био и остао унитарна,  бошњачка, муслиманска држава по замисли Алије као писца "Исламске декларације". Уосталом, они то и не крију. Бивши муслимански реис Мустафа Церић стално то понавља, као и прошлог мјесеца у Загребу па на скупу поводом 30 година Дејтона каже: "Само Бошњаци нису добили своју националну државу".  

То по Церићу и муслиманима значи да дејтонска БиХ, чак и унитаризована по њиховим  захтјевима,  није њихова држава, али се надају неким  турским временима када су хришћани били раја, а они аге и бегови.    

У Уставу БиХ - члан 6.1. пише: "Уставни суд БиХ има девет чланова". Ако нема девет судија, онда по Уставу БиХ није Уставни суд, већ фалсификат уставности. Сада има само седам судија, доскора је имао и шест, а одлуке које доноси у том крњем саставу су због тога  неуставне, тиме и необавезујуће.  

Неуставност одавно царује у Уставном суду БиХ. Од времена када му је Алија Изетбеговић, 12. фебруара 1998. као тадашњи бошњачки члан Предсједништва БиХ, поднио апелацију са циљем деконструкције дејтонског Устава БиХ. Алија је свашта надробио тражећи да Уставни суд БиХ укине бројне одредбе Устава Републике Српске иако је Венецијанска комисија Савјета Европе још 1996. године дала позитивно мишљење о усаглашености Устава Републике Српске са Уставом БиХ. На основу Алијиног захтјева, Уставни суд БиХ је у три наврата доносио одлуке, а свакако је најзначајнија трећа, позната као одлука о конститутивности. 

Та одлука је наводно  проширила конститутивност три народа на цијелу БиХ, што је потом  послужило бројним интервенцијама високих представника у уставну материју ентитета. Наметали су законе измишљањем надлежности БиХ којих нема у Уставу БиХ. За спорну одлуку су били двоје судија из реда Бошњака (Касим Бегић, тада предсједник Суда,  и Азра Омерагић) и двојица судија странаца (Јозеф Марко и Луис Фаворе), док је као пети глас неосновано био прибројан глас судије Ханса Данелијуса иако је он издвојио своје мишљење. Четворица судија - професора уставног права Снежана Савић,  Витомир Поповић, Звонко Миљко и Мирко Зовко, такође су одбила аргумент "колективне једнакости". Дакле, већина судија, њих пет, одбила је аргумент који је високи представник искористио као изговор за насилне и опсежне измјене устава ентитета. Спорна "одлука о конститутивности" посебно је била штетна по Хрвате у БиХ, јер их је деконституисала у Федерацији БиХ одузимајући им политички значај, остављајући их у немилости већинских Бошњака. Занимљиво је да тада Уставни суд БиХ није прихватио Алијино оспоравање одредаба  Устава Републике Српске које се односе на надлежност за регулисање различитих  облика својине, носиоце својинских права и на правни систем који уређује коришћење својине. 

Тиме је тада Уставни суд БиХ потврдио надлежност Републике Српске о имовини. Зашто задњих неколико година исти орган тврди супротно, проглашавајући да су земљиште, шуме, воде, путеви, зграде, ваздух, свемир - својина "државе БиХ"?!   Уставни суд БиХ је још прије петнаест година одредио да "закон о државној имовини" треба да донесе Парламентарна скупштина. С обзиром на то да није навео на основу ког члана Устава БиХ, то ни данас нема тог закона, а Републици Српској се одузима уставно право да о томе одлучује. 

Уставни суд БиХ наставио је ширити неуставност у бројним одлукама без уставног основа. Тако је потврдио креацију високог представника Волфганга Петрича о наметању закона о "суду БиХ", који је умјесто позивања на одредбу Устава БиХ, написао несувисли фалсификат - да закон намеће "на основу исказане уставне потребе", не наводећи гдје је у Уставу нашао ту "уставну потребу".  

Петоро судија (два Бошњака и три странца) потврдили су Петричеву измишљотину, али исто тако не позивајући се ни на једну уставну одредбу, из простог разлога што по Уставу БиХ не постоји правосуђе на нивоу БиХ, осим Уставног суда БиХ који по Уставу мора штитити Устав, а они га безочно крше. Судија Звонко Миљко је написао у издвојеном мишљењу да високи представник није могао наметнути такав закон, јер закон о суду БиХ не би могла донијети ни Парламентарна скупштина, зато што  за доношење таквог закона није овлашћена Уставом БиХ. Значи, прво допуна Устава БиХ и стварање уставног основа, па онда на Парламентарну скупштину. 

На сајту ОХР-а, који није никакав орган, већ само сервис, служба, особље, послужитељ високог представника, пише:  "Један од најважнијих догађаја у процесу спровођења мира био је састанак Савјета за имплементацију мира (ПИК) у Бону у децембру 1997. године. Разрађујући Анекс 10. Дејтонског мировног споразума, ПИК је затражио од високог представника да смијени са дужности јавне званичнике који крше законски преузете обавезе и Дејтонски мировни споразум, те да, када то сматра неопходним, наметне кључне законе уколико их не усвоје законодавна тијела Босне и Херцеговине".  

Да поредамо:  Дејтонски споразум и не помиње ПИК  па му и не даје овлашћење да "разрађује" Анекс 10.  Бонска изјава ПИК-а као самоизабраног тијела без икаквог помињања у Дејтонском споразуму, па тиме и без икаквих права да се мијеша у његово спровођење,  "поздравља намјеру високог представника да искористи своја крајња овлашћења на терену у вези са тумачењем Споразума о цивилној имплементацији Мировног споразума са циљем да олакша рјешавање потешкоћа путем доношења привремених мјера које ступају на снагу када стране нису у могућности да се договоре и које остају на снази док Предсједништво или Савјет министара не усвоји одлуку о том питању у складу са Мировним споразумом".  

Нема никаквог закључка  и овлашћења које је ОХР дописао на свом сајту да  високи представник "када то сматра неопходним, наметне кључне законе уколико их не усвоје законодавна тијела Босне и Херцеговине". Да ли је Парламентарна скупштина као законодавни орган на нивоу БиХ на дневном реду имала оно што је криминална штеточина Кристијан Шмит наметнуо као свој "кривични закон" ? Није, што је потврдио Колегијум секретаријата Парламентарне скупштине БиХ (Мирза Имамовић, Дражен Мустапић, Горан Живковић): "Предметне измјене и допуне Кривичног закона БиХ које су објављене у 'Службеном гласнику БиХ' број 47/23, нису разматране на сједницама како Представничког дома тако ни Дома народа Парламентарне скупштине БиХ".  

Дакле, није испуњен ни други дописани и фалсификовани услов за наметање закона од стране високог представника! Зато је "Шмитов кривични закон" вишеструко непостојећи: по Дејтонском споразуму, по Уставу БиХ по коме је једина законодавна власт на нивоу БиХ њена Парламентарна скупштина,  ни по Анексу 10, ни по бонским закључцима, а ни по њиховом фалсификату дописаном од стране ОХР-а.

Смрад антидејтонске БиХ 

Наметање као начин доношења закона није прописано Уставом БиХ као међународним уговором, јер је БиХ по том уговору "демократска држава која функционише у складу са владавином права и има слободне и демократске изборе". 

Садашња БиХ није демократска ни суверена, јер законе намеће неизабрани странац непотврђен од Савјета безбједности УН, који нема ни претходно именовање од страна потписница Анекса 10,  као два услова да би имао  легалан мандат помоћника страна и ништа више. На основу његових закона вануставно "правосуђе БиХ" прогони демократски изабране функционере Републике Српске, посебно предсједника Републике Милорада Додика. Кажњава га зато што је поштовао Устав Републике Српске као стране потписнице Анекса 10. Улогу у бошњачкој представи "вежи коња гдје ти ага каже" има  Централна изборна комисија БиХ (ЦИК). Она наставља прогон предсједника Републике отимајући му легални мандат који је добио на изборима 2022. године. 

Уз то,  садашњи ЦИК је незаконито изабран удруженим подухватом свих бошњачких странака, али и СДС-а и ПДП-а. И таквом ЦИК-у мандат је продужавао лажни високи представник Кристијан Шмит. Садашњи предсједник ЦИК-а Јован Калаба из ПДП-а познат је као послушник и потрчко из круга Младена Иванића, човјек без свога ја. Уз њега је Вања Бјелица Прутина, везни играч Кристијана Шмита, која се прије локалних избора 2024. године кобајаги залагала да се СДС-у забрани учешће на изборима због санкција и немања жиро рачуна. Како то, када се зна да је на мјесто члана ЦИК-а дошла из кабинета Мирка Шаровића, предсједника СДС-а? Па, зато што је СДС непосредно прије тога промијенио назив за изборе и регистровао се под називом "СДС - воља народа". 

Онда Вања Бјелица Прутина каже да може под тим називом. Сва представа је била да на гласачком листићу за избор одборника и начелника пише "СДС - воља народа". Тако је ЦИК одобрио да се изборни слоган СДС-а нађе на гласачком листићу. Подвала Бјелице Прутине није користила СДС-у, јер је остварио најгори резултат. Остали чланови су слика и прилика неуставне и незаконите структуре "државе БиХ". Жељко Бакалар за члана ЦИК-а је изабран из кабинета Жељка Комшића као "хрватског" члана Предсједништва БиХ. Уз другу двојицу бошњачких чланова - Суада Арнаутовића (коме се усне стисну од мржње сваки пут када се помене Република Српска) и Ахмета Шантића, Бакалар је у ЦИК-у придружени бошњачки члан, баш као што се и његов шеф Жељко Комшић придружује бошњачким члановима - Шефику Џаферовићу и Денису Бећировићу у Предсједништву БиХ у прегласавању српских чланова. Наводни члан ЦИК-а из реда осталих - Ирена Хаџиабдић, само се ријетко сјети да је правник па гласа супротно Калаби, Бјелици, Арнаутовићу, Шантићу, Бакалару, али тек када незаконита одлука има потребну већину  гласова.  

Све противправно што се ради у фалсификату БиХ, Европска  унија на терену и у Бриселу зове "владавином права".  Зато је Европа - ријеч која лаже. Кршење Дејтонског споразума ради уништења Републике Српске је удружени злочиначки подухват у коме странци и политичко Сарајево имају  своје савезнике у Републици Српској. По том сценарију, Бакир Изетбеговић би изашао са изјавом: "Извршен је задатак из 'Исламске декларације' - нема више Републике Српске". 

О томе ускоро у новој колумни.   

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.