Смоговци

Бањалука је већ седмицама међу најзагађенијим градовима у региону, повремено и на европским листама неславних рекордера. Мјерења су недвосмислена, апликације немилосрдне, а ваздух тежак и опипљив. Једино што је магловитије од смога јесте - одговорност.

Грађани удишу ваздух који се, по свим релевантним здравственим и еколошким стандардима, не би смио удисати. Штетне честице данима и седмицама прелазе дозвољене вриједности, док препоруке да се избјегава боравак напољу звуче као цинична порука у граду који је некада поносно истицао своје алеје и паркове. Нема алтернативе – људи морају на посао, дјеца у школу, старији код љекара. Смог није избор, већ наметнута свакодневица.

Гријање на чврста горива, дотрајале котловнице, саобраћај који расте брже од било каквог планирања и потпуно одсуство системских мјера - све је то одавно позната прича. Али прави проблем Бањалуке није у дијагнози, већ у хроничном изостанку реакције. Када загађење траје дан или два, надлежни се позивају на временске услове. Када траје седмицама, настаје институционална тишина, као да се проблем сам од себе треба распршити.

Не постоји ни елементарни план краткорочних мјера за критичне дане: нема ограничења саобраћаја, нема бесплатног јавног превоза, нема јасних и благовремених упозорења, нити видљиве контроле највећих загађивача. Још мање постоји озбиљна дугорочна стратегија која би грађанима дала наду да ово није нова, прихваћена нормалност.

Највећи апсурд, ипак, лежи у чињеници да, упркос вишеседмичном алармантном загађењу, није забиљежена ниједна озбиљна ванредна инспекцијска контрола чији би циљ био да се утврде највећи појединачни загађивачи. Не постоје јавни подаци о томе ко је контролисан, шта је провјеравано и какви су резултати. У граду који се гуши, институције се понашају као да немају шта да траже - или као да не желе да нађу.

Тако Бањалука постаје град у којем се ваздух мјери сваког сата, али се одговорност не мјери никад. А кад нема инспекција, нема ни кривца. Кад нема кривца, проблем се, барем формално, не дешава. То је механизам тишине у којем је најлакше пустити да се грађани навикну - на лош ваздух, лоше одлуке и још горе изговоре. Зато се смог и понавља сваке зиме. Не зато што је неизбјежан, већ зато што је толерисан. Докле год се загађење представља као природна појава, а не као посљедица конкретног немара, пропуста и одсуства политичке воље, Бањалука ће из године у годину улазити у исту сиву зону - између магле и немара. А град који пристане да дише лош ваздух, врло брзо пристане и на све остало.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.