Скупоћа без покрића

Постоје бројеви који изгледају охрабрујуће и постоји стварност која их тихо демантује. Ово најбоље појашњава нашу реалност, када се каже да су плате порасле. Иако то звучи као вијест која би требало да донесе бар мало олакшања, у стварности је другачије, јер је повећање одавно појела инфлација.

Уколико једна просјечна плата покрива тек нешто више од половине потрошачке корпе, онда је јасно да раја живи много лошије од државне статистике. Није проблем у томе што грађани "не знају да распореде новац", већ у томе што им није омогућено да зараде довољно за основно, док цијене, без праве контроле, дивљају из дана у дан.

Двије плате у домаћинству више нису гаранција сигурности, већ предуслов да се преживи мјесец без дугова. Када економисти кажу да је за статус средњег слоја потребно од 3.000 до 3.500 марака мјесечно, јасно је да је то за већину становника Српске недостижно. Средња класа не нестаје нагло, већ се полако топи кроз рачуне, цијене и свакодневне компромисе.

Посебна тежина лежи у чињеници да цијене све више личе на европске, док плате остају балканске. Хљеб, млијеко, уље, месо све мање одступају од цијена у много развијеним економијама Европе, а у неким случајевима их и премашују. Разлика је у томе што тамо основне намирнице узимају мањи дио плате, а овдје њен највећи дио. Суштина проблема није само у тржишним кретањима, већ у свјесној пљачки народа кроз високе марже и порезе, на које држава гледа кроз прсте или чак благонаклоно. То није случајност, јер држави свакако одговарају више цијене, јер тиме се у буџет слива више пара. У амбијенту у којем цијене лако расту, а стандарди стагнирају, тешко је избјећи утисак да систем више штити профит него грађане. Казне које би требало да дисциплинују тржиште често остају симболичне па постају тек трошак пословања, а не стварна мјера заштите. Цијене горива додатно оптерећују све, од транспорта до хране. Оне, када нафта поскупи на свјетском тржишту, узлијећу брзином ракете, а када појефтини, падају као перје. Најава власти у Републици Српској о поврату дијела акциза на гориво звучи као мјера која би требало да донесе олакшање грађанима. Ово, бар на први поглед, испада као великодушна брига власти за рају, обичан пук. Међутим, када се све спусти на ниво стварног ефекта, постаје јасно да је ријеч о симболичном потезу. Резултат свега код нас је парадоксалан, јер иако номиналне цијене горива нису највише, грађани БиХ све плаћају скупље.

У таквој слици раст плата губи тежину, јер ако истовремено расту и цијене, онда се не ради о напретку, већ о трчању у мјесту. Питање више није да ли постоји економски раст, него ко га заиста осјећа. Како је говорио Карл Маркс "акумулација богатства на једном полу истовремено је акумулација биједе на другом". У томе можда и лежи најједноставније објашњење наше стварности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.