Скупа сјећања

Препричавање догодовштина са матурских путовања из Шпаније, Италије или Грчке, које саме по себи носе посебну чар и образовну вриједност, за многе будуће средњошколце могло би постати немогућа мисија.

Не зато што дјеца немају жељу да упознају свијет, већ зато што родитељи све теже могу да испрате трошкове који из године у годину немилосрдно расту.

Оно што је прије деценију било достижно просјечној породици, данас је за многе чист луксуз. Осмодневна екскурзија у Грчку или Шпанију некада је коштала између 500 и 750 марака, док данас за тај новац ђаци тешко могу отпутовати и на тродневни излет у унутрашњост региона, а камоли обићи медитеранске дестинације и знаменитости које остављају трајан утисак.

Иако су инфлација и поскупљења учинили своје, спорно је што се стиче утисак да се са понудама олако лицитира, рачунајући на то да ће се родитељи, због своје дјеце, увијек некако снаћи.

Данас цијена путовања практично достиже износ једне мјесечне зараде, коју многи радници у реалном сектору и не примају, па ђачки излет постаје највећа ставка у мјесецу, већа и од рачуна и од основних животних потреба. Питање више није да ли дијете треба да иде, већ како обезбиједити новац а да се породица додатно не задужи. 

Родитељи се зато довијају, узимају кредите и одричу се сопствених потреба, само да њихово дијете не би било изузето и да не осјети разлику у односу на вршњаке. Свака нова понуда која стигне на школске адресе као да додатно продубљује јаз између жеља и сурове стварности, остављајући многе клупе празне током дана предвиђених за путовање. 

Систем који би требало да његује заједништво тиме несвјесно поставља баријере, дијелећи ученике на оне који себи могу приуштити свијет и оне који остају заробљени у финансијским ограничењима. Умјесто да се траже повољнији аранжмани или субвенционисани модели, терет се у потпуности пребацује на плећа породице, која већ одавно пуца под притиском свакодневних поскупљења. 

Потребна је хитна ревизија начина на који се ове активности планирају, како би се зауставило претварање образовања у комерцијалну трку за профитом. Ипак, остаје питање да ли је нормално да школска екскурзија постаје финансијски подвиг и својеврстан тест издржљивости за породицу. Ако је циљ екскурзије да прошири видике и донесе нова знања, онда би требало тражити модел да она буде доступна већини, а не привилегија одабраних. Када школска путовања постану мјерило финансијске моћи, јасно је да су сјећања постала прескупа за просјечан џеп, а генерације које долазе о европским метрополама учиће само из уџбеника, умјесто да их памте по сопственим корацима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.