Сит гладном не вјерује

Уколико гледамо само статистику, за коју се иначе каже да је нетачан збир тачних података, у БиХ је храна јефтинија него у већини европских земаља.

Бројеви говоре да су индекси цијена нижи, међутим, стварни живот не плаћа се индексима, већ платом, а управо ту почиње проблем који се не види у статистикама.

Када се упореде примања Европљана и БиХ са трошковима на њиховим тржиштима, видимо да је наш стандард живота драстично лошији од оних на западу, али и на истоку. Иако статистика показује ниже цијене, грађани БиХ за основне животне намирнице издвајају и до половине примања, што јасно показује колико је стварни стандард далеко од европског.

У развијеним земљама ЕУ тај удио плате вишеструко је мањи па слободно можемо рећи да је код нас храна реално скупља, јер долази на сто људи чије плате не прате ни цијене, а камоли европски стандард.

Управо ово показује да је статистика нетачан збир тачних података и не може бити огледало нашег друштва те су ствари на терену доста другачије и наше тржиште функционише по принципу "ко преживи причаће".

Марже трговаца остају високе, цијене расту брже него примања, а нико у власти озбиљно не говори о томе како то утиче на стандард и живот људи. Овакво стање властодршцима и одговара, више цијене значе већи порез и више пара у буџету за скупе лимузине политичара.

Тако држава, умјесто да штити куповну моћ грађана, углавном брине о стабилности буџета и поносно истиче индексе и пореде нас са ЕУ.

Међутим, као што нас погађа сиромаштво, тако нас погађа и вријеђање у здрав мозак, јер они који нас воде стално говоре како нам је најјефтинија струја, вода и шта све још не. С друге стране обичан човјек једва саставља крај с крајем, што они који имају не виде, јер "сит гладном не вјерује".

Тако на папиру имамо стабилност и потврду да смо јефтинији од других, али у стварности свакодневно тихо осиромашење.

Оваква неравнотежа гура нас у зачарани круг сиромаштва и није онда чудо што млади и продуктивни одлазе. Економија у којој се рад не исплати, а преживљавање постаје вјештина, не може задржати будућност. Остају пензионери, социјално угрожени и мали број оних који у мутним водама високих цијена и слабих институција знају добро пливати.

Како је још Аристотел записао: "Сиромаштво је извор побуне и злочина", а код нас бисмо могли додати и извор масовног одласка.

Зато статистика једино може уљепшати стварност, али празна колица у продавници не читају извјештаје. Међутим, кад се народ почне навикавати на сиромаштво, то више није економски проблем, већ системски неуспјех.

Нажалост овај неуспјех код нас се преставља као успјех, јер бар на папиру јефтинији смо од других. Тако се сиромаштво код нас не рјешава, већ статистички оправдава.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.