Шансе и промашаји

Ситуација неуобичајена за предизборно вријеме влада тренутно у Републици Српској. Не, није ријеч о томе да партије нису кренуле у кампању много прије законског рока.

Голим оком је видљиво да су сви мање или више у кампањи. Силне иницијативе, давања, брига за социјално угрожене, најава инвестиционих циклуса... Све то, иако се подводи под институционално дјеловање, није ништа друго но кампања. Није својствено само овдашњим политичарима, а није ни забрањено. Као што није забрањено то уочавати. Ко хоће да гледа.

А ко хоће да гледа, може да види још штошта. И ту долазимо до оног неуобичајеног дијела. У протекле двије деценије, колико су на власти СНСД и партнери, њима супротстављени политички блок на готово сваке изборе, било опште, било локалне, улазио је у све горем стању партијске инфраструктуре, ослабљен извана и изнутра, обогаћен прелетачима и онима који то желе да постану. Све то скупа утицало је и на лоше резултате, уз тек повремене бљескове у виду побједе на локалним изборима 2012. или тријумфа Младена Иванића на изборима за члана Предсједништва 2014. Све остале трке добијала је владајућа коалиција, већину прилично убједљиво и без неизвјесности.

Од 2010. до данас опозиција је, уочи општих избора, колико год била оптерећена унутрашњим проблемима, успијевала да наступи јединствено у кандидатурама за инокосне функције. Огњен Тадић и Младен Иванић су били кандидати 2010. и 2014, Иванић је ушао у трку и четири године касније уз тадашњег лидера СДС-а Вукоту Говедарицу, док су 2022. кандидати били Мирко Шаровић и Јелена Тривић. Принцип је био јасан, два кандидата дају двије најјаче странке, СДС и ПДП.

Уочи октобарских избора стање у опозицији није ни близу јединства као поменутих претходних година, што представља својеврстан парадокс, јер се том блоку, као никада до сада, намјестило неколико повољних фактора, на које нису имали превише утицаја. Прије свега једна од тих повољности огледа се у чињеници да је Милораду Додику забрањена кандидатура оном накарадном пресудом Суда БиХ на основу још накарадније одлуке Кристијана Шмита. Ако на гласачком листићу нема Додика, шансе опозиције јачају. Показали су то и пријевремени избори за предсједника Републике.

Истовремено, сви листићи ће, опет захваљујући највише Шмиту, ове године бити провучени кроз фамозне скенере, што би требало да значи да бар након ових избора не би требало да слушамо кукњаву и јадиковке о изборној крађи. Све повољно, међутим, није довољно. Напротив, све слути да управо у тим фактима сваки од лидера и других истакнутих првака опозиције види неку своју шансу да се наметне у октобру. Тренутни курцшлус је, ако се на све додају сујете и лични интереси, био неминован.

Отуда су изгледи да опозиција наступи у двије колоне никад већи. Једну предводи Бранко Блануша, по годинама искусан, али политички прилично неизбрушен, другу Драшко Станивуковић, којем недостаје животног искуства, док га политичког има напретек за своје године. Ту је и ненавођени пројектил у лику Небојше Вукановића и Јелена Тривић, која сада изгледа као нека врста фактора стабилности који позива на јединство.

Нико се не усуђује да то каже званично, али јасно је да добар дио кључних СДС-оваца сматра да би одустајање Блануше од кандидатуре за предсједника Републике значајно умањило број гласова и за њихове парламентарне листе. Станивуковић, међутим, кандидатуром нема шта да изгуби, јер и ако не побиједи, остаће градоначелник, а значајно ће "повући" листе ПСС-а и ту новонасталу странку вјероватно промовисати у другу по снази на домаћој политичкој сцени. Ако оба буду кандидати, практично поклањају побједу СНСД-у. 

Стога је кључно питање за све да ли им је циљ долазак на власт и промјене у које се заклињу или је посриједи борба за пуки опстанак на политичкој сцени уз чекање неке нове шансе. Проблем је у томе што већ двије деценије нижу углавном промашаје, чак и из стоодстотних прилика.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.