Сабрани да бисмо трајали

Вијекови су нас трошили, ломили и расипали. Али нас нису поништили. Зато се и данас, јасније него икада, намеће питање: да ли ћемо остати сабрани или ћемо нестати расути по свијету? Ко смо - и како ћемо трајати? Српство је као један велики точак који се спорије или брже окреће у жељеном правцу.

Први круг одговорности за исправан правац и брзину окретања тога точка представљају: Република Србија, Република Српска, Црна Гора, српска дијаспора и Српска православна црква. Други круг одговорности чине бројна културна, просвјетна, привредна, спортска и друга патриотска удружења грађана. Сви они на свој начин доприносе снажењу српског националног бића. Трећи круг одговорности чини појединац, било да је Србин, српски потомак или српски пријатељ који кроз своје индивидуално дјеловање на неки начин доприноси јачању српства.

Све то заједно одвија се кроз један процес који можемо посматрати кроз три равни. Прва је раван "српског становишта" - као свијести о себи. Друга је раван "српског света" - као облика организовања те свијести. Трећа је раван "Велике Србије" - као етикете која је споља лијепљена свакој српској тежњи ка сабирању.

"Српско становиште" није парола, већ прије свега самосвијест, али истовремено и метод. То је одлука да се историја, политика и култура посматрају из угла сопственог искуства, а не кроз наметнуте туђе интерпретације. Још је Слободан Јовановић упозоравао да народ који изгуби способност да мисли из сопственог угла престаје да буде политички субјект. Као што сваки човјек гледа свијет кроз своје очи, тако и народ мора имати право на свој угао гледања, на основу кога себи заузима позицију субјекта који не престаје да буде само статистички податак у туђим анализама. Због постојања тога становишта српски народ стиче право и на сопствену стратегију културног и националног повезивања. Ту почиње друга раван.

Процес и идеја

"Српски свет" без разлога плаши српске сусједе, а са разлогом српске непријатеље. Он није територијални пројекат, већ интегративни процес. То није агресивна идеја. То је саборна идеја. Као ријека која сакупља своје притоке, она не тражи туђе обале, већ сабира своје воде да не пресуши.

Идеја "српског света" је потреба једног историјског народа да се сабере, освијести и организује око сопствене културно-историјске и духовне баштине. У времену глобалних турбуленција, када се идентитети бројних народа разграђују у корист наднационалних институција, српски народ има право, али и обавезу да плански, организовано и транспарентно врши сопствену интеграцију диљем планете Земље, без извињења било коме.

Основа те интеграције су свакако идентитетски критеријуми: српски језик, ћириличко писмо и Српска православна црква.

"Српски свет" значи планетарно обједињавање Срба, људи српског поријекла и пријатеља српског народа око идеје српства као заједничког историјског искуства, културног кода и духовног насљеђа. Он није усмјерен против било ког народа, а поготово не против сусједа. Не подразумијева агресивност, територијалне претензије или наметање било чега, било коме. Његов смисао је интеграција, груписање и повећана комуникација међу људима који дијеле исте вриједности - који се осјећају браћом по крви, браћом по култури и браћом по вјери. Дакле, који се осјећају своји у друштву ближњега свога.

Идеја "Велике Србије" постала је политичка етикета од оних којима је страх одређивао облик свијести. Свака српска тежња ослобођења и уједињења у XIX и XX вијеку добијала је исту ознаку - "Велика Србија". Тај термин није настао као самодефиниција, већ као политичка квалификација у оквиру аустроугарске и њемачке геополитике на Балкану. У круговима берлинско-бечке историографске школе српски национални покрети тумачени су кроз призму опасности по империјалне интересе. Тако је настала матрица: свака српска интеграција постаје пријетња. Свака саборност постаје експанзија. Свака културна повезаност постаје пројекат доминације. Како некада, тако и данас.

Та етикета је временом постала инструмент политичког притиска и средство застрашивања српских сусједа. Но, само понављање једне синтагме не претвара је у истину. Истина се мјери стварном намјером и видљивим дјеловањем. А ако је "српски свет" ненасилан, транспарентан и усмјерен на културну и економску сарадњу, онда је он супротност ономе што му се приписује. Зато је погрешно прихватити наметнуту кривицу и одустати од сопственог повезивања. Народ који се плаши сопствене саборности показује знакове самоодрицања.

У том контексту, Република Србија, Република Српска и Црна Гора представљају матице српског народа. Срби који живе ван ових простора чине дијаспору, односно расијање. Између матица српска интеграција одвија се кроз изградњу чврстих инфраструктурних, привредних и културних веза: аутопутева, жељезничких коридора, заједничких енергетских система, заједничких образовних, научних и привредних пројеката. Државне границе, ако се већ не могу укинути, онда треба да буду што је више могуће проходне за слободан проток људи, капитала и идеја. Оне морају постати мостови, а не зидови.

Дијаспора

Метод дјеловања према дијаспори не смије бити спорадичан ни симболичан, већ стратешки и континуиран. Расијање није фолклорна успомена на завичај, већ живи дио националног организма. Зато сарадња са дијаспором мора почивати на јасној државној политици, културној дипломатији и ослањању на институције које већ деценијама његују српску традицију и идентитет, попут Матице српске и СПКД Просвјета. Управо такве установе могу постати носиоци српске "меке моћи" у свијету, као што су то Британски савјет или Гетеов институт код других народа. Умрежавањем културних центара, јачањем наставе српског језика и повезивањем привредних иницијатива, дијаспора може постати активан чинилац развоја и снажан ослонац националне интеграције.

Незаобилазну улогу у овом процесу има Српска православна црква. Она није политички инструмент, већ духовни темељ идентитета. У области духовности, образовања и очувања традиције, Црква може дати снажан допринос интегративним процесима српског националног бића, повезујући генерације и просторе унутар истог духовног хоризонта.

Да би све ово престало бити апстракција, а постало реалност потребна је јасна визија, стратегија и акциони план. Државна руководства матица - за почетак Србија и Република Српска - морају институционализовати сарадњу кроз заједничка тијела, координацију политика и дугорочне програме. Изградња "српског света" није кампањска тема, већ историјска одговорност политичара свих генерација.

Историјски гледано, идеја сабирања није нова, нити је настала као реакција на савремене околности. Још у XIX вијеку српски народ је, расут у више држава и царстава, тежио културном и политичком повезивању. Та тежња није била израз експанзије, већ настојање да се очува идентитет и обезбиједи трајање. Током XX вијека, посебно у периоду титоистичког комунизма, српски национални субјективитет био је потискиван и разбијан. Распад заједничке државе и стварање нове политичке реалности на овим просторима отворио је нову фазу - фазу редефинисања и оживљавања потребе за афирмацијом српске националне свијести.

Заједничка декларација Републике Србије и Републике Српске из 2024. године представља покушај да се тај процес институционализује и усмјери. Али да би идеја постала стварност, потребни су дугорочна визија, политичка зрелост и људи спремни да национални интерес ставе изнад дневне политике. До тада Резолуција више звучи као обећање него извјесност.

Приговори концепцији "српског света" долазиће, прије свега, од оних који у сваком облику српске интеграције виде пријетњу сопственим наративима. На такве критике не треба трошити превише енергије.

Идеја без стратегије остаје парола. Стратегија без институција остаје жеља. А народ без саборности остаје расут.

Зато избор није између величине и скромности, већ између расутости и цјеловитости. Или ћемо се организовати око сопственог идентитета - или ћемо препустити другима да нас дефинишу.

Саборност није пријетња никоме. Она је услов опстанка. А опстанак није питање амбиције, већ питање одговорности.

Само народ који је сабран - може да траје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.