Сабирање суштине

Срби су обиљежили Православну нову годину. То није датум који позива на славље форме, већ на сабирање суштине. На кратак, али неопходан застој у времену у којем се човјек пита гдје је погријешио, шта је запоставио и шта још може да поправи. За разлику од календарског почетка године, Православна нова година долази онда када се први утисци слегну, а живот се врати својој стварности. Зато она носи посебну тежину. У њој нема лажних обећања нити наметнутог оптимизма. Она подсјећа да вријеме није само пролазак дана већ простор за духовни раст или духовни пад.

За Србе, гдје год живјели - овај празник је подсјећање да идентитет није ствар тренутка, већ завјет  који се не преноси ријечима, већ примјером, жртвом и вјером. И управо зато тај завјет данас тражи одговорност, а не позивање на прошлост без садржаја. Будемо ли гледали шта други раде и у томе тражили оправдања за своје поступке - спаса нам нема. 

Нова година дочекана је у времену опште неизвјесности. Свјетски поредак је уздрман, а сигурности на које смо навикли показују се као пролазне. У таквим околностима православље нуди оно што савремени свијет све рјеђе разумије - смирење и трпљење. Оно не обећава лак пут, али учи да је једини исправан онај који води кроз одговорност и истину.

Зато су и очекивања од ове године једноставна. Треба нам, прије свега, саборност. Не као празна ријеч, већ као спремност да се други човјек саслуша, да се разлика прихвати без мржње и да се заједница стави испред личног интереса. Саборност није слабост, већ снага народа који зна да опстанак није могућ без унутрашње слоге и мира.

Потребна је и мудрост, она тиха православна која зна да ћутање понекад говори више од ријечи. Мудрост која зна да слобода без одговорности води у самоуништење, а да истина без љубави постаје оружје. Посебно мјесто у православном погледу на свијет припада породици као стубу друштва. Она је попут мале цркве, мјесто гдје се учи жртви и праштању. Без породице која стоји на тим темељима, ниједно друштво не може бити стабилно. Такође, треба да дјецу отргнемо од зависности од друштвених мрежа, да им посветимо више пажње, која се неће мјерити минутима, већ сатима.

Православље зато није само вјера, већ начин живота. Оно не инсистира на безгрешности, већ на покајању. Не тражи савршене људе, већ оне који су спремни да признају грешку и да је исправе. У времену у којем се одговорност често пребацује на друге, овај принцип дјелује готово заборављено. Након празничних дана остаје најважније питање: хоће ли све ово остати у сфери ријечи или ће постати свакодневна пракса. Православна нова година зато није почетак нечег новог, већ позив да се вратимо ономе што је трајно и једино што нас може очувати у овако турбулентним глобалним временима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.