Роми и умјетничко небо

Од новембра прошле године Србија живи у непроглашеном ванредном стању. Кад се послије скоро пуних годину дана подвуче црта, не би било погрешно закључити да су се највеће посљедице осјетиле на сектору културе. Отказани су бројни фестивали, многи издавачи су најавили бојкот Сајма књига, а један од најмучнијих инцидената била је оптужба оперске пјевачице Наташе Тасић Кнежевић да је један колега против ње употребљавао говор мржње на националној и етничкој основи.

Поменута оперска пјевачица је Ромкиња па је та оптужба оставила нарочито горак укус у устима. Због поменуте ситуације одгођено је отварање сезоне у новосадском СНП-у. Намјера овог текста нема никакве везе са утврђивањем утемељености или неутемељености наведених оптужби. Цио тај непријатан контекст покушаћу да искористим као повод за мали преглед ромског доприноса свјетској и регионалној умјетности.

ШАЛА И ПРАВДА

Постоји индикативна анегдота у књизи Дубравке Угрешић "Култура лажи". Деведесетих година прошлог вијека она пише: "Прије десетак година тројица раздраганих младића на улицама Приштине запалила су сукњу Циганке која је пролазила с дјететом у наручју. Случај су забиљежиле само словеначке новине. На упит новинара хоће ли их тужити Циганка се искрено зачудила: "Зашто? Само су се шалили..." Споменути есеј зове се "Ми смо дечки" и бави се углавном рутинским балканским мушким шовинизмом. Но сирота жена којој су у обијести сукњу запалили није настрадала само зато што је жена. Приштинским улицама пролазило је у то вријеме засигурно много жена с дјецом у наручју. Не, њен гријех био је у томе што је Ромкиња, Циганка. А расизам спрам Цигана сматра се готово нормалном ствари. У својој књизи "Правда, не освета" Симон Визентал примјећује да и неки Јевреји заборављају да су преживјели катастрофу која се не мањим интензитетом сручила и на један други народ, према којима и данас имају предрасуде: на Цигане. Цијели свијет зна за убиство шест милиона Јевреја, цијели свијет говори о трагедији јеврејског народа - мало ко говори о трагедији Цигана, мало ко зна да је у логорима Трећег рајха страдало и пола милиона Цигана. Нацисти би спалили и шест милиона Цигана да их је било толико. Визентал такође наводи: "Након рата није било ниједног покушаја да се запишу свједочења преживјелих Цигана".

СТО ГОДИНА САМОЋЕ

Архетипска слика Рома може све видјети кроз њихову слику у књижевности. Од бајковитих старих Циганки, врачара и вјештица (попут оне из чувене Андерсенове приповјетке "Кресиво") до савремених "bedtime stories" о Циганима киднаперима дјеце провлачи се иста црвена нит. Другу стране медаље представљају младе Циганке, свештенице ероса и анималности попут фамозне Кармен или Есмералде из Игоовог "Звонара цркве Нотр Дам". Ипак постоје и другачији примјери. На почетку романа који је по многим једно од најважнијих дјела историје свјетске књижевности, на почетку свог ремек-дјела "Сто година самоће", у оном славном првом пасусу Маркес вели: "Много година касније, пред стројем за стрељање, пуковник Аурелијано Буендија морао је да се сети оног далеког поподнева када га је отац повео да упозна лед. Макондо је онда био село са двадесет кућа од блата и трске, саграђено на обали реке, чије су се бистре воде ваљале кроз корито пуно углачаног камења, белог и великог као нека преисторијска јаја. Свет је био тако нов, многе ствари још нису имале име и, да би се поменуле требало их је показати прстом. Сваке године у марту једна породица одрпаних Цигана поставила би свој шатор близу села и, уз трештање зурли и бубњева, приказивала нова достигнућа. Прво су донели магнет. Један крупан Циганин, замршене браде и руку као у врапца, који се представио као Мелкијадес приредио је јавну мађионичарску представу". Исти тај Циганин Мелкијадес на крају се романа открива као аутор стогодишње санскртом исписане повијести Маконда, тих сто година самоће.

МУЗИКА И ФИЛМ

Што се тиче ромске књижевности, увијек је било проблема због непостојања стандардизованог језика. Постоје, наравно, народне приче, постоје доприноси ромских писаца другим књижевностима. Познати пјесник из Словачке Дезидер Банго је Ром, вриједи споменути и пољску пјесникињу Ромкињу Папушу, а вјероватно је најпознатији Матео Максимоф, Ром који пише на француском с врло добром књижевном репутацијом и доста широко превођен. У посљедње вријеме такође познате издавачке куће из неких европских земаља (Аустрија, Велика Британија, Француска) имају библиотеке специјализоване за ромску књижевност. Многе иностране фондације данас додјељују стипендије којима нарочито охрабрују припаднике ромске заједнице у истраживању сопствене културе и историје. Од памтивијека, међутим, за Роме се понајприје везује музика и, да тако кажемо, сценске умјетности. У средњој и источној Европи Роми су позната вашарска и карневалска декорација. Од различитих циркуских атракција, преко уличних свирача и плесача, акробата, дресера медвједа и других животиња, Роми су неизоставан састојак оног круцијалног састојка европске културе којег би Бахтин прозвао карневалским. Но било је и "излета" у елитну културу тог времена тако да су се ромски музичари знали уздићи и до статуса дворских умјетника. Експерти истичу да је ромска музика утицала на блискоисточну музичку традицију, јеврејски клецмер, фламенко и џез, као и на много чувене класичне композиторе какви су Лист, Бизе, Брамс, Дворжак, Верди, Рахмањинов те Барток. Непотребно је па и немогуће овдје опсежније говорити о огромном значају савремене ромске музике у свијету, а нарочито на Балкану.

Од Бреговића, Есме Реџепове, Шабана Бајрамовића или Лиљане Петровић до фамозне "Џипси сонг" Влатка Стефановског, ромска музика је у много чему шифра за разумијевање балканског осјећања свијета. Ромска музика можда је једини аутентични европски блуз. Српски и југословенски филм од Александра Петровића преко Столета Попова до Емира Кустурице те неких других глобално мање значајних режисера фатално је означен "циганском темом".

Стереотипно прихваћене ромске менталитетске црте какве су виталност, прихватање живота онаквог какав јесте, живљење од данас до сутра, хедонизам и весеље блиски су балканским народима генерално. Отуд и непрестана игра привлачности и одбојности коју спрам Рома људи осјећају у животу и умјетности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.