Ријеке нису депонија

Поражавајуће је што у 21. вијеку неко и даље вјерује да је ријека најјефтинија депонија и најбржи начин да буду избрисани трагови. Што је најгоре од свега, рјешење за проблем скоро да не постоји. Починиоци ће остати непознати, јер смо се навикли да их не тражимо довољно упорно

На обали Дрине код Бијељине пронађени су лешеви свиња. Вјероватно су бачене под окриљем ноћи, без свједока и било каквог трага који би упутио на "власника".

Срећа у несрећи је то што на остацима животиња није потврђена афричка куга. Али то не значи да смо били далеко од озбиљне катастрофе, јер овдје није проблем само у свињама.

Поражавајуће је што у 21. вијеку неко и даље вјерује да је ријека најјефтинија депонија и најбржи начин да буду избрисани трагови. Што је најгоре од свега, рјешење за проблем скоро да не постоји. Починиоци ће остати непознати, јер смо се навикли да их не тражимо довољно упорно. Све се обично заврши на згражавању, конференцији за медије или медијском извјештају.

Али ако ћемо реално, кривац није само онај који је направио проблем. Крив је и систем који често касни, друштво које ћути и сви ми који окрећемо главу, јер то "није наше двориште". Бар у овом конкретном случају могло је бити свашта. Лако је могло да се деси да угинуле свиње заразе воду и изазову ширење болести.

Посебно нервира што се ово не дешава први пут. Мало-помало исплива неки нови "пакет" у ријеци, попут смећа, старих шпорета, гума и лешева, заправо све оно што некоме смета па одлучи да је најпрактичније да то баци у воду.

И сваки пут се друштво на исти начин "изненади", као да гледамо репризу неког досадног филма у којем главни глумци игноришу здраворазумске текстове.

Наравно, постоји и мали број оних који не окрећу главу. Ријетко починиоци буду снимљени, а снимци објављени на порталима и мрежама па као финални резултат добију и адекватне казне.

Неко ће рећи да је то "цинкарење", али борци за очување природе би рекли да су то права мала херојска дјела и минимум одговорности према мјесту у којем живиш. Без оваквог и сличних притисака многе ствари никада не би биле откривене.

Наравно, рјешење би требало да буду и озбиљне казне, брзе реакције и јасно стављање до знања да ријека није ничија приватна канта за смеће. Док се то не деси, природа ће и даље складиштити оно чега се сви стидимо, али очигледно недовољно да бисмо као друштво нешто промијенили.

Остаје питање колико још оваквих инцидената мора да се догоди да бисмо схватили да немар има цијену коју на крају сви плаћамо. Ако институције и грађани коначно не почну дјеловати заједно, страх од посљедица ће остати једино што нас повремено тргне из равнодушности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.