Регрес безнађа

Док радници у јавном сектору, нарочито у правосуђу, сабирају хиљаде, у реалном се сабира ситниш. Најновији подаци о регресима то потврђују као својеврстан аксиом и огољавају до краја сву неправду система.

Тако су запослени у правосуђу добијали регресе између 1.678 и 2.350 КМ, док су судије и тужиоци су по том основу чак инкасирали и до 4.211 КМ. Истовремено, министри, службеници и радници у другим државним институцијама добили су по 631 КМ, што је душу на срце много мање. Јадни министри, претекоше их судије. Свакако да поштене судије и тужиоци заслужују добра примања јер је снажно и независно правосуђе предуслов за борбу против криминала и корупције. Али за такве надокнаде грађани с правом очекују и резултате, а не статистику благих казни и спорих процеса.

Међутим од министара има још јаднијих, па тако нарочито у приватном сектору, за већину радника регрес је или непозната ријеч или симболична ставка, често утопљена у основну плату. Обрни-окрени у овој земљи највише исплати бити дио система. Најисплативија занимања су судија, тужилац, министар или народни посланик. Како чудно звучи то народни кад сви знамо да за народ није већ за свој џеп. То су послови који гарантују социјално здравствено и сигурну плату са много примања и привилегија.

За обичног радника, посебно у приватном сектору, остаје борба да плата покрије мјесец. 

У исто вријеме, број запослених у Републици Српској током прошле године почео je да стагнира, тек су два радника више запослена него годину раније. 

Послодавци имају своју рачуницу, упозоравају да раст плата не прати продуктивност и да привреда то не може издржати. Међутим ријетко се запитају како очекивати већу продуктивност од радника који су слабо плаћени, без стимулација, без регреса и без сигурности. 

Тешко је тражити максимум од људи којима се даје минимум и зато многи одлазе ван граница наше државе поносне. Не иду због хира, него због услова.

Иду тамо гдје је рад плаћен, гдје се труд награђује и гдје регрес није луксуз него стандард. Код нас би дио послодаваца желио већу продуктивност уз мање радника и мања улагања, задржавајући профите и привилегије. Таква рачуница можда пролази на папиру, али не и у пракси. Без задовољног радника нема ни здраве економије.

Одговорност, међутим, није само на послодавцима већ највише на држави која кроји правила. Закони који више штите капитал него рад довели су до система у којем се демократија изврнула и умјесто већине, често штити привилеговану мањину. У таквом амбијенту јаз између јавног и приватног сектора постаје све дубљи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.