Разваљени Дејтонски споразум

Прије тридесет година, 21. новембра 1995. године, у Дејтону је након мучних и тешких тронедјељних преговора парафиран свеобухватни споразум о миру у БиХ, познат као Дејтонски споразум.

Након двадесетак дана, 14. децембра и формално је потписан у Паризу у присуству шест предсједника као свједока: Бил Клинтон (САД), Жак Ширак (Француска), Џон Мејџор (Велика Британија), Виктор Черномирдин (Русија), Хелмут Кол (Њемачка) и Фелипе Гонзалес (Европска унија), што га чини једним од најважнијих докумената међународног права након Другог свјетског рата. Потписници су били Алија Изетбеговић који је представљао муслиманску страну у грађанском рату у БиХ, затим Фрањо Туђман у име Хрватске и Слободан Милошевић у име Савезне Републике Југославије, али и Републике Српске. Наиме, посебним споразумом од 29. августа 1995. године Република Српска је овластила Милошевића да потпише мировни споразум и у њено име, што се директно наводи у Преамбули Општег оквирног споразума за мир у БиХ, како је званични назив Дејтонског споразума.

Тиме је међународним правом потврђен државотворни статус Републике Српске као потписнице свих 11 анекса Дејтонског споразума, али и индиректне потписнице основног мировног споразума, што са Федерацијом БиХ није био случај. Дејтонски споразум је био основа за градњу мира и обнављање међунационалног повјерења три ратујуће стране - муслимана, Срба и Хрвата. Истовремено, то је био и својеврсни повратак на Кутиљеров план међународне заједнице с почетка 1992. који је сачињен да би се спријечио грађански рат. О томе је специјални представник УН Жозе Кутиљеро 2005. говорио у интервјуу београдском "Блицу" под насловом "ИЗЕТБЕГОВИЋ ОДБИО МИР" тврдећи: "Да су Срби, Бошњаци и Хрвати 1992. године прихватили план који им је био понуђен, био би избјегнут рат у Босни и Херцеговини, а помирење би текло далеко лакше". Кутиљеровим планом биле су предвиђене уставне претпоставке нове организације БиХ. Сваки од три конститутивна народа - Бошњаци, Срби, Хрвати - имали би своју федералну или аутономну јединицу уз БиХ као лабаву заједницу. Али бошњачко вођство је хтјело унитарну државу у којој би имали превласт над друга два народа. На питање: "Када упоредите Дејтонски споразум и ваш план, гдје видите сличности и разлике?", Кутиљеро је одговорио: "Сличности постоје. Главна је то што је препознато да без сагласности три конститутивна народа нема ни јединствене државе, ни федерације или конфедерације. Постојање бошњачко-хрватске федерације, међутим, јесте разлика која је само искомпликовала ствари умјесто да их поједностави. Ојачала је антисрпски фронт и помогла Хрватима." Кутиљеро је рекао и ово: "Да је план усвојен, не би било рата, ни Сребренице."

Погажено право

Устав БиХ је дио међународног Дејтонског споразума као његов Анекс 4. То је и најважнији од укупно 11 анекса које су потписала два ентитета - Република Српска и Федерација БиХ од којих је састављена послијератна БиХ. У Уставу БиХ пише: "Босна и Херцеговина је демократска држава која функционише у складу са владавином права и има слободне и демократске изборе." У стварности је нешто супротно од Устава БиХ, па и цијелог међународног права. На дјелу је владавина терора коју проводе структуре концентрисане у Сарајеву. Ради се о сарајевском удруженом злочиначком подухвату против мира, а заправо против Републике Српске. Дјеловање разних актера, од којих се неки попут ПИК-а (Савјет за имплементацију мира) и не помињу у Дејтонском споразуму, довело је до највеће кризе у иначе кризној "држави". Они који се помињу у Уставу БиХ - Предсједништво, Парламентарна скупштина, Уставни суд, нису ни састављени у складу са Уставом. Посебан случај је високи представник и његова канцеларија позната као ОХР, који јесу предвиђени у Анексу 10. Дејтонског споразума, али дјелују супротно свом мандату. Умјесто помагача странама - Републици Српској и Федерацији БиХ претворили су се у диктатора правећи од БиХ колонију и протекторат иако се уставна преамбула позива на "суверенитет, територијални интегритет и политичку независност БиХ у складу са међународним правом." 

Разградња ради трајне  нестабилности 

Умјесто примјене права ради изградње мира, повјерења и помирења, што је Дејтонски споразум јасно регулисао у анексима као саставним дијеловима међународног уговора, кренула је његова разградња, тачније речено - разваљивање. Циљ је био држати БиХ у нестабилном стању чиме су оправдавали останак високих представника и ОХР-а. Актери су били и остали странци. Високи представници који су умјесто да буду помоћници странама у БиХ, како је то и регулисано Анексом 10. Дејтонског споразума, постали су наредбодавци онима који су им дали пуномоћ - Србима, Хрватима и Бошњацима. Такву невјероватну моћ наводно су добили од Савјета за имплементацију мира у БиХ (Peace Implementation Council - ПИК) на његовој конференцији у Бону децембра 1997. године, закључцима са састанка познатих као "бонска овлашћења" што је заправо неправна измишљотина. Тај ПИК је самоизабрано тијело самоизабраних земаља, без оснивачког или било каквог другог организацијског или процедуралног акта. Настао је у Лондону 1995. године у периоду између дејтонског парафирања и париског потписивања и чинило га је 55 земаља и организација. ПИК се не помиње ни у једном дијелу Дејтонског споразума и његових 11 анекса.

Једноставно, ради се о наметнутом и узурпаторском тијелу без икаквог основа у међународном праву. Повремено помињање у актима Савјета безбједности УН није му дало никакав легитимитет, а поготово не и било какав легалитет. ПИК је престао постојати прије 25 година, јер је тада одржана његова задња конференција у Бриселу, али је остао његов Управни одбор од 11 чланова који се појављује као сарадник и саучесник високих представника у кршењу Дејтонског споразума. Руска Федерација је прије неколико година напустила тај управни одбор који фантомски постоји и још понешто брљави у Сарајеву, сада ускраћен и за подршку америчке амбасаде. Утихнуће и подршка других западних амбасада корумпираној криминалној штеточини Кристијану Шмиту. 

Владавина терора лажне државе

На дјелу је тридесетогодишња изградња БиХ као лажне државе, супротне ономе што пише у Дејтонском споразуму. Поред високих представника, то је чинио и Уставни суд БиХ доносећи бројне одлуке без навођења уставног основа, зато што тај основ и не постоји. Потврђујући закон о суду БиХ који је наметнуо високи представник Волфганг Петрич крајем 2000. године, Уставни суд БиХ наводи: "Може да се очекује да ће успостављање Суда БиХ бити важан елеменат у обезбјеђењу да институције БиХ дјелују у сагласности са владавином права и да задовољавају услове Европске конвенције у погледу правичних суђења пред судовима и ефективних правних лијекова". Петрич је у свом образложењу одлуке о наметању неуставног суда БиХ креативно написао: "Успостављају се правосудне институције на државном нивоу, које испуњавају утврђену уставну потребу за рјешавање кривичних дјела почињених од стране јавних службеника Босне и Херцеговине у обављању својих дужности те у административним и изборним пословима, предуслов је за успостављање владавине права у Босни и Херцеговини." Не зна се чије је образложење будаластије.

Уставни суд БиХ вршио је опасну разградњу потврђујући неправне одлуке високих представника. Одлуке су доношене прегласавањем судија из реда Срба, а често и Хрвата, удруженим гласовима судија странца (три) и судија Бошњака (два). Садашњи састав од седам, умјесто девет чланова, што императивно прописује Устав БиХ, чини Уставни суд БиХ установом без легитимног и легалног статуса, што онемогућава доношење правно ваљаних одлука. Наравно, то крњем саставу не смета да доноси крње одлуке, које ће се једном показати ништавим. 

По Анексу 4. Дејтонског споразума који је Устав БиХ, БиХ има само три органа - Предсједништво, Уставни суд и Централну банку. Само та три органа по Уставу БиХ, у свом називу имају одредницу "Босна и Херцеговина". Остали који себи додају одредницу "Босна и Херцеговина" лажно се представљају - Парламентарна скупштина БиХ, Савјет министара БиХ, министарства ово и оно БиХ, немају основ у Уставу БиХ. Устав БиХ није предвидио да БиХ има Парламент него "Парламентарну скупштину" као скуп представника два ентитета и три народа. Искључиво грађани ентитета бирају посланике у Представничко вијеће Парламентарне скупштине, а парламенти ентитета бирају делегате у Вијеће народа Парламентарне скупштине. Не постоји БиХ као изборна јединица ни за један ниво власти. Сада у Вијећу народа сједи Ненад Вуковић из ПДП-љ кога је изабрала Централна изборна комисија извлачећи његово име из киндер јајета расхлађеног у фрижидеру. Тиме је грубо прекршен Устав БиХ који у члану 4.1.а) изричито прописује: "Делегате из Републике Српске ће одабрати Народна скупштина Републике Српске." Устав БиХ не даје никакво овлашћење да се било којим другим актом, па ни законом може измијенити ова уставна одредба. Зато је киндер јаје Ненад Вуковић, лажни делегат у Вијећу народа, који узурпира право делегата Сњежане Новаковић Бурсаћ коју је по Уставу БиХ изабрала Народна скупштина Републике Српске. Устав БиХ не даје право ЦИК-у да Ненада Вуковића прогласи делегатом, јер га није изабрала Народна скупштина Републике Српске. Зато су све одлуке за које гласа лажни делегат из киндер јајета, НИШТАВЕ. Поготово што по Уставу БиХ ЦИК нема надлежност за избор делегата у Вијеће народа Парламентарне скупштине, као што по Уставу БиХ нема никакву надлежност за избор предсједника Републике Српске, посланика Народне скупштине Републике Српске, одборника и начелника у општинама и градовима Републике Српске. Све је то ЦИК узурпирао на основу неуставних одредби "Изборног закона БиХ". 

Случај лажног високог представника

Њемачки држављанин и туриста Кристијан Шмит појавио се у БиХ средином 2021. године на основу објаве на сајту ОХР-а у којој пише: "Данас су у Сарајеву амбасадори земаља чланица Управног одбора Вијећа за проведбу мира (Peace Implementation Council - ПИК) службено именовали Кристијана Шмита за сљедећег високог представника у Босни и Херцеговини, након што га је за то мјесто кандидовала Њемачка. Руска Федерација се није сложила са овом одлуком." У Дејтонском споразуму нигдје не пише да Њемачка кандидује високог представника у БиХ, кога потом бирају амбасадори групе земаља у Сарајеву. Нема везе са правом, али има везе са ароганцијом и глупошћу која се не може одржати. На засједање СБ УН које је одржано 31. октобра ове године Кристијан Шмит није ни позван, јер га не признају ни Русија, ни Кина ко сталне чланице. При томе је амбасадор Русије оштро критиковао Шмита као лажног високог представника, а и кинески амбасадор је изнио неслагање са Шмитовим дјеловањем, док амерички амбасадор није ни поменула ни ОХР, ни Шмита. Шмит је добио љигаву подршку од амбасадора Европске уније и "поганих Енглеза" како их је у својој емисији "Паралеле" називао покојни новинар Федералне ТВ Младен Марић. Анексом 10. Дејтонског споразума предвиђено је постојање само једног високог представника са мандатом на приближно годину дана. У Резолуцији број 1031, пише да Савјет безбједности Уједињених нација: "Подржава успостављање високог представника на захтјев страна који ће, у складу са Анексом 10 о цивилном спровођењу Мировног споразума, пратити спровођење Мировног споразума и мобилисати и, по потреби, усмјеравати укључене цивилне организације и агенције и координирати њихове активности, и даје сагласност на именовање г. Карла Билта за високог представника." Карл Бил је дакле једини високи представник који је на ту дужност изабран по Анексу 10 - од страна потписница Анекса 10 (превасходно Републике Српске и ФБиХ) и потврђен од СБ УН. Сви остали су имали само потврду СБ УН, без избора страна потписница Анекса 10. Шмит нема ни једно ни друго, али му то није сметало да направи хаос и највећу кризу, а по замисли бившег злог и пакосног Бајденовог амбасадора у БиХ Мајкла Марфија. Крај хаоса може бити само када се избрише све што је Шмит урадио, а поготово рачунајући процес вођен против Милорада Додика пред вануставним судом БиХ на основу оптужнице вануставног тужилаштва БиХ. Додику је забрањено политичко дјеловање у периоду од шест година. Као случајно, сви припадници вануставног правосуђа који су оптужили и судили Додику су муслимани/Бошњаци.

Чак је и другостепено вијеће које је потврдило првостепену пресуду, састављено до муслимана или њихових сродника. Не треба занемарити да је већина њих била у Армији БиХ која је ратовала против Републике Српске. Другостепено вијеће напише да "високи представник у БиХ представља успостављену компоненту уставног и правног поретка Босне и Херцеговине", али при томе не наводи ниједну одредбу Устава, нити било коју одредбу или принцип домаћег или међународног права у прилог те тврдње. И не може их навести, наравно, јер такве одредбе не постоје. Све то онда очекивано потврди и крњи Уставни суд БиХ. Тамни вилајет што је Босна као географски простор била и остала од турских времена. 

На одлуке вануставног суда БиХ надовезују се одлуке незаконито изабраног ЦИК-а са члановима којима су истекли мандати. Одузимање мандата предсједнику Републике Српске супротно је Уставу, али је добило подршку опозиције Републици Српској и њеној власти коју народ упорно бира већ двадесет година. Пријевремени ЦИК-ови избори за предсједника Републике 23. новембра су наметнути, али ће још једном потврдити вољу народа да очува Републику Српску, да сам бира своје представнике, а не по вољи странаца и сарајевског УЗП, потпомогнутог коалицијом зловољне опозиције.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.