Разум као посљедња линија одбране

Сукоб бошњачке и српске политичке визије Босне и Херцеговине не показује знаке замора. Он се временом не ублажава, већ поприма све оштрије облике. Простор за уступак све је ужи, јер свака страна своју истину, своје историјско сјећање и своје вриједности доживљава као питање опстанка. У таквој атмосфери разум губи предност, а трезвен однос према стварности почиње да се доживљава као колебање.

Политички простор БиХ све мање функционише као мјесто преговарања, а све више као поприште трајног симболичког надметања. Борба за институције, за тумачење историје, за морални легитимитет и међународну подршку поприма карактер борбе за опстанак политичких народа као равноправних субјеката унутар ове земље. Такмичење се више не води само око власти, већ око права да се одреди шта је стварност. Сукоб се постепено прелио у медије, образовни систем, културну политику, симболе, празнике и тумачења прошлости. Тако настаје затворени круг у којем сваки потез једних бива доживљен као пријетња, а сваки одговор других као нужан чин самоодбране. Свако „тук“ рађа „на утук“. И тако у недоглед.

Политичке елите, свјесно или по инерцији система у коме живе, подстичу управо она осјећања која им омогућавају унутрашњу мобилизацију. Страх сабија редове. Гњев дисциплинује. Наратив о угрожености учвршћује лојалност. У таквом окружењу умјереност постаје сумњива, јер нарушавају једноставну и политички корисну подјелу на „нас“ и „њих“.

Компромис као ризик

Бошњачкој политичкој елити често се чини корисним све што може релативизовати или институционално ослабити српску позицију унутар БиХ. Српској политичкој елити, с друге стране, изгледа да ће што чвршћи и непомирљивији однос према бошњачким захтјевима приближити остварење визије самосталне будућности Републике Српске. Компромис постаје политички ризик, ако већ није означен као издаја, а смиреност и спремност на разумијевање тумаче се као знак слабости.

Симболичке битке посебно откривају дубину подјеле. Идеја да се у Сарајеву подигне споменик Францу Фердинанду не изазива реакцију због историјске знатижеље, већ због поруке коју шаље. Није пресудно шта је историјска истина о тој личности, већ како се њено насљеђе инструментализује у садашњости. Подизање споменика аустроугарском, окупаторском престолонасљеднику код дијела српске јавности изазвало би очекивани бијес и додатно релативизовало улогу Гаврила Принципа као симбола отпора и борца за слободу. То ће вјероватно изазвати симпатије код оних људи у Аустрији који никада нису прежалили губитак Царевине. Са друге стране, српска политичка култура на овакве провокативне потезе често реагује пренаглашеним инатом, што додатно цементира подјелу и затвара простор за смирени разговор о сложеној историји.

Тук на утук

Слична амбивалентност прати и 1. март. За једне је то Дан независности, симбол ослобађања и државне самосталности. За друге, то је датум који означава прегласавање и почетак процеса маргинализације српског народа у будућој БиХ. Један исти догађај, два потпуно супротстављена осјећања – понос и жалост – без простора да се призна да и други има свој доживљај. Једна чињеница, двије истине, три народа — и ниједан заједнички језик за разговор о томе.

Примјера тук на утук политика је безброј. Спор око назива језика одавно је изашао из оквира лингвистике и постао питање политичког идентитета. Расправе око надлежности Уставног суда БиХ и присуства страних судија редовно се претварају у оптужбе за рушење државе или за отимање ентитетских права. Спорови око обиљежавања 9. јануара као Дана Републике Српске производе снажне реакције као да је ријеч о егзистенцијалном питању. Чак и школски програми, уџбеници историје, па и спортска такмичења, постају продужена поља идеолошког сукоба.

Заједнички простор постепено нестаје. Не само институционално, већ и психолошки. Све је мање тема око којих се може постићи макар минималан консензус. Чак и када постоје заједнички интереси као што су економски развој, инфраструктура, останак младих, он се често подређује вишем циљу: доказивању да је други непоуздан или злонамјеран. Тако се губи драгоцјено вријеме, а генерације које долазе одрастају у атмосфери перманентне напетости.

Срби се надају да ће у новим геополитичким околностима увјерити свјетске центре моћи у бесмисленост заједничког живота. Бошњаци вјерују да ће уз помоћ међународних савезника постепено трансформисати уставну архитектуру БиХ у правцу грађанског модела који би редефинисао појам конститутивности. И једни и други своје визије доживљавају као историјску правду, често не размишљајући о томе да историјска правда једних може произвести трајну фрустрацију и несрећу других.

Док се те далекосежне визије не реализују – а можда се никада у потпуности неће ни реализовати – бројне генерације садашњице губе прилике за нормалан живот. Умјесто породичне слоге, добијају атмосферу сталног политичког аларма. Умјесто емпатије, живе подозривост. Умјесто развоја личних способности, стрепе од сталних пријетњи.

Данашње стање опасно подсјећа на атмосферу из 1991. године. Рат није почео једним пуцњем, већ дуготрајним производњом страха. Старији се добро сјећају како су политичари, често неодговорно, ширили страх и националну мобилизацију до тачке са које више није било повратка. Страх је постао доминантно осјећање, а дијалог исмијаван као наивност. Демонизација другог учинила је насиље смисленим. Обичан свијет није бирао рат зато што га је желио, него зато што је повјеровао да нема другог излаза.

Најопаснија илузија данашњице јесте увјерење да ће, уколико поново дође до разрачунавања, страдати нечија туђа, а не наша дјеца. А познато је да историја не познаје селективну трагедију.

Духовна одлука

Зато је крајње вријеме да се постави питање: имамо ли снаге да зауставимо ову самоубилачку спиралу? Вриједи ли у оваквом амбијенту позивати на разум и стрпљење када такав позив звучи као глас у пустињи? Да ли је глас против острашћивања унапријед осуђен на анатему?

Престанак ширења мржње није одрицање од политичких циљева. То је одрицање од политике понижавања. То није чин слабости, већ чин самозаштите.Ниједна страна неће нестати. Ниједан народ неће ишчезнути. Али сви можемо изгубити ако наставимо да живимо у перманентној мобилизацији.

Мир неће доћи као декрет споља. Он мора бити резултат унутрашње зрелости — спремности да се прихвати да други има право на страх, на сјећање и на идентитет. Српски страх од унитаризације и бошњачки страх од дезинтеграције нису пуке политичке конструкције; то су стварна осјећања која обликују политичко понашање.

Наше мржње морају се зауставити прије Рубикона.

Али тај Рубикон није само политичка граница. Он је унутрашња линија између страсти и самоконтроле. Између тренутка када узвраћамо ударац зато што можемо и тренутка када одлучимо да га не узвратимо зато што знамо куда то води. Историја нас је научила да је лако распламсати народ, а тешко угасити пожар који потом прогута и криве и невине.

Православна традиција не учи наивности. Она не тражи да се одрекнемо свог идентитета нити да пристанемо на неправду. Али нас учи стрпљењу као снази, а не као слабости. Учи нас да човјек није велики онда када надвлада другога, већ онда када надвлада себе. Учи нас да је праштање чин духовне слободе, а не капитулације.

Ниједна политичка побједа не вриједи ако у нама произведе мржњу која ће појести и нас саме. Ниједан историјски аргумент није довољно снажан да оправда трајно тровање будућности наше дјеце. Ако већ морамо бити упорни, будимо упорни у томе да у другоме тражимо макар зрно разума и човјечности. Ако већ морамо бити чврсти, будимо чврсти у одлуци да не пристанемо на зло као метод.

Разум као посљедња линија одбране није само политичка категорија. То је духовна одлука да останемо људи онда када нас околности позивају да будемо нешто мање од тога. А народ који сачува ту унутрашњу мјеру, чак и у временима искушења, није изгубио – ма какви били исходи политичких спорова. Понекад је највећа побједа управо у томе да се не дозволи да нам срце постане тврђе од камена који бранимо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.