Рат, мореуз и нафта

Сваки пут када Блиски исток плане, све очи буду упрте ка нафти и берзама. Сукоб у Ирану и затварање Ормуског мореуза поново су показали колико је економија осјетљива на уски морски пролаз кроз који пролази око петине свјетске нафте. Када се тај вентил затвори, цијене скачу готово рефлексно.

Тржиште не чека да се догоди стварни нестанак црног злата. Довољан је страх од поремећаја. У таквом амбијенту цијена барела лако прескочи психолошке границе и приближи се нивоу који аутоматски подиже трошкове горива, транспорта и производње широм свијета. Тај психолошки ефекат посебно се види у мањим економијама, па и на нашим балканским просторима. У страху да би гориво могло нагло поскупити, многи су пожурили на бензинске пумпе и канистере. Та паника краткорочно је подигла потражњу и дала појединим дистрибутерима простор да коригују цијене навише, па се глобална криза прелила у локално поскупљење.

Нико озбиљно не размишља о обнови или изградњи нафтних терминала који су некада постојали у Југославији. Та инфраструктура би омогућила већу контролу снабдијевања и ублажила ефекте сличних потреса, а њен недостатак чини регију зависном од увоза и глобалних кретања.

Најбрже профитирају велике извознице нафте. Државе које пуне буџете продајом енергената добијају више новца за исти барел, а енергетске компаније повећавају приходе. Одговара и произвођачима изван зоне сукоба јер се купци окрећу алтернативним добављачима. Али док једни збрајају добит, други плаћају рачун. Највећи губитници су земље које зависе од увоза енергије. Виша цијена нафте значи скупљи бензин и дизел, што повлачи ланчану реакцију. Поскупљује транспорт, расте цијена хране, индустрија трпи, а инфлација се поново буди.

Посебно је занимљиво питање Кине. На први поглед могло би се помислити да Пекингу одговара криза која одвлачи пажњу САД према Блиском истоку. Међутим, економска рачуница је другачија. Кина је највећи свјетски увозник нафте и огроман дио њених испорука долази из Персијског заљева. Скок цијена директно повећава трошкове кинеске индустрије и извоза, док успоравање глобалне економије смањује потражњу за њеном робом.

На крају, највећи терет опет носе грађани. Када цијена барела порасте, поскупљење се прелије на пумпама и у продавницама. Инфлација тада више није апстрактан економски појам већ свакодневни удар на стандард. Рат далеко од наших граница тако постаје рачун који стиже на кућну адресу. Што би се рекло – када се слонови туку, трава страда. А та трава има име и презиме, има плату која не прати поскупљења и резервоар који се све брже празни. Док велики одмјеравају снагу и тргују барелима, мали броје паре и литре. И сваки нови потрес на свјетској сцени прво се осјети тамо гдје је џеп најтањи. Као што народ каже - „Кад се велики свађају, мали плаћају цијену.“

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.