Раст илузија

Док из мјесеца у мјесец расту цијене основних намирница, режија, свега и свачега, у посљедње вријеме повећана је још једна ставка, приход од коцке.

Према подацима Републичке управе за игре на срећу за једанаест мјесеци ове године прикупљена су 156,4 милиона КМ од накнада и пореза на игре на срећу, што је 11,3 одсто више него лани. Највећи скок биљеже интернет игре, које су донијеле више од 70 милиона КМ, готово девет милиона више него претходне године.

Ово нам говори да у земљи у којој плата преспоро прати трошкове и живот све брже клизи у зону хроничног сиромаштва, све већи дио грађана спас тражи у кладионичарским листићима, томболским талонима или добитку на лоту и у онлајн казину. Нажалост то одговара и систему, јер нам искуство говори, а и подаци, да се срећа опорезује боље и више него рад.

Грађани тако притиснути трошковима који гутају сваку зараду, све чешће бирају илузију пред реалношћу. Зато лажна нада да ће их добитни талон или тикет извући из финансијске дубиозе код нас постаје најјефтинија валута.

Нажалост снови да ће добитак пребрисати дугове, затворити минус, купити мјесец дана мира постају прескупи и многе дубље гурају у финансијску дубиозу. Тако док се зачарани круг сиромаштва шири, државна каса је све пунија захваљујући тим надама.

Да ствар буде још гора, истраживања УНИЦЕФ-а, која су недавно објављена, говоре да је БиХ земља која већ има 60.000 патолошких коцкара, док свако четврто дијете коцка. Ови подаци нису само статистика, већ огледало друштвеног слома. Кривицу сносимо сви, од родитеља који вјерују да је њихов мезимац најбољи и руководе се мишљу "моје дијете није такво", до друштва које толерише коцкарнице на сваком ћошку и поплаву реклама које нуде спас и срећу у онлајн казину.

Све ово указује на то да у друштву без довољно спортских, културних и образовних алтернатива коцкарнице и кладионице постају "друштвени центри", гдје млади рано науче да је брза зарада примамљивија од труда.

С друге стране држава, која треба да ограничи злоупотребу коцке, ради супротно, што потврђује и чињеница да су многе иницијативе да се кладионице одмакну од школа пале у воду. Властодржцима то очигледно не смета, јер сваки нови тикет значи и нову марку у буџету. Душу на срце, коцке има у сваком кутку планете, Вегас у САД је рај за коцкаре, али у овој земљи преко великог океана то је све добро уређено. Коцкарнице код њих не могу бити отворене гдје год ко пожели, а код нас су постале дио комшилука.

Сумирајући све ово морамо се сјетити изјаве Алберта Камија: "Човјек је једино биће које одбија да буде оно што јесте". Он је тиме указивао на неопходну побуну против илузија и наметнутих судбина, али нажалост то одбијање у БиХ има другачију конотацију, јер се код нас стварност губи у нади за спас у коцки, на чему једино профитира државна каса.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.