Фото: Глас Српске
| Мухарем Баздуљ
Постоји тај стереотип о Дејтонском мировном споразуму, понешто типичан за стереотипе, што ће рећи, у некој мјери тачан, а у некој и не до краја.
По том стереотипу, Дејтоном су у почетку Бошњаци били задовољни, а Срби незадовољни, да би како је вријеме пролазило, Бошњаци бивали све незадовољнији, а Срби све задовољнији, да би се дошло до већ дугогодишње "дифолт" позиције да Бошњаци зазивају ревизију, а Срби "изворни Дејтон". Жарко Пуховски је одмах након парафирања Дејтона проницљиво примијетио да је то оптималан споразум за примирје и инстантан прекид ватре и непријатељстава, макар не и нужно за трајни мир.
Први дио његове процјене боље, рекло би се, стари. Хоћу рећи, Дејтоном су сви били задовољни јер је завршио рат. Територијални проценти свакако су раније утврђени, а тим процентима Бошњаци су имали више разлога за незадовољство, ако бисмо гледали њихов проценат становништва. Код Срба је највећи разлог за незадовољство била чињеница да је РС изгубила већину дијелова Сарајева које је држала током цијелог рата, тако да је реалније рећи да је незадовољство, као и задовољство, с краја 1995. и почетка 1996. било доста равноправно распоређено.
КОРАК ПО КОРАК
Уосталом, Изетбеговић је био посљедњи од тројице потписника који се сложио са Дејтоном, и то тек након што је око Брчког креирано соломонско "дистрикт" рјешење. По једном апокрифу, Холбрук му је рекао да потпише јер је важно да настане мир, а онда ће централна власт јачати корак по корак. И заиста, у односу на прве послијератне године, кад се Предсједништво састајало у згради Земаљског музеја и кад је Савјет министара имао копредсједавајуће који су се мијењали управљајући састанцима министара на недјељном нивоу, заједничке институције су постепено јачале.
Трајало је то десетак година у различитим варијантама и капацитетима. Дио реформи био је посљедица отвореног наметања од стране ОХР-а, а дио је био посљедица посредовања гђе су реформе формалноправно легитимно усвајане у Парламентарној скупштини. И кад је дошло до обиљежавања десете годишњице Дејтонског мировног споразума, показало се да је ријеч о вјероватно најуспјешнијем америчком спољнополитичком пројекту претходне деценије. И мада је тај споразум био чедо претходне демократске администрације, њега су одлучили усавршити представници тада актуелне републиканске. Говоримо о времену прије равно двадесет година када се припремало нешто што је колоквијално прозвано "Априлским пакетом".
ЗА И ПРОТИВ
Постоји она легендарна реплика Груча Маркса кад он каже, парафразирам, тај човјек изгледа као кретен, хода као кретен, прича као кретен, али немојте да вас то завара, он заиста јесте кретен. Априлски пакет је изгледао као осмишљен да ојача Босну и Херцеговину на савезном нивоу, био је написан тако и био је креиран у таквом контексту, али дио бошњачке јавности је убиједио самог себе да је баш зато кукавичије јаје.
Боље им је било да су се више упутили у Груча Маркса. Јер Априлски пакет су у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине "избушили" Силајџићева Странка за БиХ, ХЏ 1990 Боже Љубића те Мехмед Жилић као СДА-ов дисидент. Скоро парадоксално, формална подршка Априлском пакету ујединила је и пол око СНСД-а и пол око СДС-а. Истини за вољу, није прошло превише времена, а Милорад Додик је јавно изјављивао да је Харис Силајџић због одбијања Априлског пакета заслужио да му се у Републици Српској подигне споменик.
Кад се гледају разлози одбијања Априлског пакета, постоји реторика и постоје реални разлози. Реторички је изграђена та конструкција да је Априлски пакет био заправо против јачања централних власти, али реално Силајџићу је била одбојна идеја да од не буде наредни бошњачки члан Предсједништва, а Љубић је хтио да се разликује од Човића. Да је Човић био против пакета, Љубић би био за. Док у вези Жилића свакако круже кулоарске приче о, аланфордовски речено, врло конкретним разлозима. Неком палом с Марса, теже би било објаснити зашто су из Републике Српске практично сви посланици били "за". Неко би могао да усвоји ову силајџићевску реторику и рећи да је тај пакет суштински штитио ингеренције Републике Српске, али онда остаје нејасно зашто се данас у Бањалуци ликује због непроласка ових реформи.
КАИРОС
Ствар, међутим, није толико тешко схватљива и тиче се глобалних околности. Речено је већ да је америчкој администрацији био циљ да подсјети на свој реалан спољнополитички успјех. Такође, пет година након терористичких напада једанаестог септембра, и након напада на Авганистан и Ирак, чинило им се корисним да подсјете на "хуманитарни ангажман" који је ишао у корист неких муслимана. Чувени антички мотив Каироса, "бога правог тренутка", ту је баш могао да се примијени. Они којима је био циљ да ојачају централне власти тада су пропустили прилику каква тешко може да се понови.
Постоји једна правописна необичност у српском језику (као и хрватском и босанском, уосталом): да се имена мјесеци пишу малим почетним словом, а за разлику од већине језика. Успут буди речено, слична необичност тиче се припадања овој или оној религији, па је било могуће имати дистинкцију Муслиман/муслиман између етничке и вјерске припадности. Априлски пакет је у медијима толико помињан, да се почео скраћивати у "Април" па би се скоро могло рећи да је Април (са великим почетним словом) у ствари Априлски пакет, док је април (са малим) тек четврти мјесец у години. Има она естрадно популарна пјесмица која каже да су прошли априли. У босанскохерцеговачкој политици, било би смисла парафразирати је уз благу правописну адаптацију: Прошли су Априли. Глобалне околности су се промијениле и тешко је замислити да бошњачка политика у скоријој будућности буде имала тако моћне покровитеље каква је имала прије двадесетак година. Отуд у Сарајеву и постоји толико очигледна фрустрација америчким укидањем санкција против Милорада Додика и скоро па завист спрам његових "америчких веза". Тако нешто је у вријеме Априлског пакета било тешко замисливо. Иначе, тачно за три дана биће пуних двадесет година откад је Априлски пакет официјелно неизгласан, да тако кажемо, у Представничком дому Парламентарне скупштине, а у каснијим мјесецима и годинама представници Републике Српске одлучно ће да одбијају и много мање обухватне приједлоге реформи, а често је персонално било ријеч о истим људима. И то је доказ заправо колико су контекст и оквир и били и остали значајни.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
Најновије вијести из рубрике