Причајте!

Олуја. Врисак. Мук. Колона. Бијег. Сузе. Бол. Август 1995. боли готово исто и 2025. тај српски живаљ који је тада протјеран са вјековних огњишта која су махом тешком муком из ничега подизали њихови прадједови, а дограђивали остали како су стасавали.

И онда одједном, пред зору, обистинила се њихова највећа ноћна мора. Пала је Крајина, а једини спас за хиљаде и хиљаде крајишких Срба био је пут који је водио према Српској и даље ка Србији. Међутим, ни ту нису били мирни. И ту их је смрт вребала готово иза сваке кривине. Неке, нажалост, и на правцу.

Слике избјегличке колоне, тог масовног егзодуса, и даље пуне три деценије касније многи гледају с невјерицом.

Отворених питања још је, ако не и више онда засигурно онолико колико је њих избјеглих који су ипак, како рече један наш саговорник с Баније, успјели да, захваљујући првенствено снази и том њиховом тамошњем крајишком инату, подигну нови дом и започну неки нови живот далеко од своје родне групе.

С ранама и пречесто без и најмилијих, али успјели су. И зато им, као и свима које је ратни вихор деведесетих година однио далеко од огњишта, родне груде и кућног прага, треба скинути капу, уз једну молбу - причајте. Ма колико то се данас чинило сувишним и небитним. Причајте животне приче, своју бол, несрећу. Причајте о злочину који је почињен над вашим дједовима, бакама, очевима, мајкама, сестрама, браћи, кумовима, пријатељима...

Хиљаде и хиљаде породица је напустило бесповратно некадашњу Републику Српску Крајину, а нажалост мало је оних који немају за ким да жале. Свака од њих је прича за себе и треба да се прича, јер вријеме иде. Зуб времена не пита. Само узима свој данак, а ако останемо без свједочења и исповијести остаћемо и без дијела своје историје. А то је тек посебна тема.

О операцији хрватске војске и полиције кодног назива "Олуја" треба и да се прича и пише и то не само од августа до августа. Испричане приче заслужују да буду изнова препричане, а оне неиспричане да угледају свјетлост дана јер, како узвикнуше многи: "Олуја је погром".

То су на својој кожи осјетили тамошњи Срби у некада својој Крајини, а данас "липој њиховој". Истина мора да се зна, а одговорни морају да одговарају за оно због чега су испрљали руке. И то се не односи само на страдање српског народа у Лици, Кордуну, Банији и Далмацији већ на свим просторима.

Свака жртва има свог злочинца и увијек ће се изнова и изнова постављати питање - шта су скривила дјеца, жене, труднице, наши стари? Колико мржње мора бити у једном човјеку да им, као таквима, хладнокрвно пресуди и да с тим нормално настави и да живи? Годину, деценију, двије па ево и три када је ријеч о страдању, прогону и етничком чишћењу које се десило на подручју данашње Хрватске и територија које су унутар садашње БиХ?

Ни народ ни вријеме нису исти. Прошло је доста и пролазиће године, али не смије да изблиједи сјећање. То нису заслужиле ни жртве ни потомци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.