Празне радионице

Недостатак квалификоване радне снаге већ одавно није само проблем послодаваца, него питање опстанка цјелокупне економије. На ову појаву упозоравали су и економисти и привредници прије више од деценије, али је надлежнима било лакше да зажмире и праве се да времена има. Сада смо дошли у ситуацију да немамо мајстора, да нам фабрике губе послове и да цијела индустрија монтажних кућа, која је годинама важила за примјер успјешног извоза, клизи низбрдо.

Ко је крив? Листа је подугачка. Нико годинама није успио да створи озбиљну стратегију образовања, која није повезала средње школе и факултете са тржиштем рада. Ресори су се бавили сами собом, умјесто да питају привреднике какви им радници требају. Систем у којем је занат постао синоним за нешто безвриједно, умјесто за злато које данас јесте. Родитељи који су дјецу убјеђивали да је срамота бити мајстор, а врхунац успјеха само ако си адвокат или економиста.

И сами послодавци сносе дио одговорности. Многи од њих годинама нису били спремни да повећају плате, да понуде услове који би радника задржали у БиХ. Радило се за "минималаце" док су мајстори паковали кофере за Њемачку, Аустрију или Хрватску, гдје су их чекале три пута веће дневнице. Данас се исти ти послодавци чуде што нико неће да ради за њих.

А шта након тога? Ако овако наставимо, ускоро нећемо имати ни оне најосновније занатлије. Странци већ сада заобилазе фирме из БиХ, јер не могу наћи радну снагу. Извоз опада, а то значи мање прихода у буџетима, мање јавних инвестиција, а више задуживања. Круг се затвара и постајемо земља која све више зависи од дознака дијаспоре.

Рјешење није једноставно, али мора бити хитно. Образовни систем се мора реформисати и то тако да прати реалне потребе тржишта. Средње стручне школе морају добити на тежини, а занати морају постати атрактивни. Послодавци морају схватити да радник није трошак него капитал па да се улагањем у њега дугорочно добија добит. Надлежни у БиХ, са своје стране, морају омогућити брже процедуре за увоз радне снаге, јер је домаћег све мање. Највећа опасност је што смо се навикли на то да нам људи одлазе. Навикли смо на аутобуске станице пуне једносмјерних карата. Али ако се не тргнемо, неће имати ко да гради, поправља, производи и извози, мада већ ни сада нема. А онда ћемо сви схватити да смо сами себи подрезали крила.

Недостатак радне снаге није само бројка у анкети. То је стварност која већ сада кочи економију, гаси послове и одвраћа стране инвеститоре. Ко је крив? Сви помало. Али важније од питања кривице јесте шта ћемо урадити сада, јер сутра може бити прекасно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.