Празне љуштуре

Шта траје дуже, стечајни поступак или просјечан радни вијек радника? Понекад се чини да је конкуренција изједначена. Стечајеви у Српској развлаче се годинама, неки и по двије деценије.

Уз споре судове, неријешене имовинско-правне односе и трому процедуру, поступак који би требало да буде брз постаје маратон без циља. Радници који га дочекају, а који би, бар начелно, требало да буду приоритет, на крају добију најмање.

Додуше, регион је показао да ипак може и мора другачије. Србија је убрзала поступке строжим роковима и јачом контролом управника. Хрватска настоји да дио фирми спаси прије неуласком у стечај кроз предстечајне нагодбе. Словенија се одлучила за дигитализацију и на тај начин скратила процесе. И док у Српској најављују нова законска рјешења, суштина је и више него јасна, без тачно утврђених рокова, дигитализације, контроле и бржег рјешавања имовинских спорова ни најбољи закон неће помоћи.

Стечај би требало да донесе разрјешење, а не да компликује ионако закомпликоване судбине радника и власника предузећа. Док то не буде промијењено, највећи терет ће и даље носити они који су у читавој причи најмање криви. 

Стечајеви у Српској трају толико дуго да фирме у међувремену постану пуке љуштуре, без икаквог економског смисла. Велики број предузећа тавори у поступку управо зато што њихова имовина више никоме није привлачна, ни потенцијалним инвеститорима, ни старим партнерима, ни локалној заједници. Машине су застарјеле, хале оронуле, а имовинско-правни односи толико замршени да се нико не усуђује да уђе у ризик. 

Дешавало се да ни на 12 узастопних лицитација не дође ниједан заинтересовани купац, чак и када је цијена већ била сведена на симболичан ниво. У таквим случајевима и оптимизам управника нестаје, јер је јасно да од продаје нема вајде, а повјериоци остају у реду чекања који траје годинама.

Још један парадокс система јесте што се међу купцима на лицитацијама појављују исти они власници који су своје фирме већ довели у стечај. Они нуде милионске износе, иако су повјериоци из њихових претходних пословања остали ненамирени, што ствара горчину и оправдано питање - како је то уопште могуће. 

Овакве ситуације дубоко нарушавају повјерење у систем и шаљу поруку да правила не важе за све подједнако. Радници, чије су судбине најчешће најтежи терет стечаја, тако поново остају са стране, заборављени у лавиринту процедура и спорих рјешења. Док год стечајни поступци буду функционисали по истим матрицама, без јасне контроле, без модернизације и без рјешавања кључних проблема у основи, они ће наставити да гутају године, имовину и повјерење. А највишу цијену и даље ће плаћати они који су у читавој причи најмање криви.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.